У МОМ ЗАВИЧАЈУ – Јасмина Димитријевић и Мирослав Стојадиновић


У МОМ ЗАВИЧАЈУ


У мом завичају жита позлатила,
трска им се свија од велика класа.
Пшеница златна под родом савила,
па над плодном њивом плеше и таласа.

У мом завичају гиџа ородила,
воловским колима точкови још шкрипе,
песма девојачка село разбудила,
бачве пуне непроврелим вином кипе.

Стара воденица пуна помељара,
надошла погача и мирисна проја,
Измишљене приче сеоског пољара,

Поњава се ткаје са старог разбоја.
У мом завичају сад се коло плете,
само мене нема, ех судбине клете.

Настави са читањем “У МОМ ЗАВИЧАЈУ – Јасмина Димитријевић и Мирослав Стојадиновић”

НЕЋУ ДРАГИ ДА ТЕ ЛАЖЕМ – Јасмина Димитријевић

 


НЕЋУ ДРАГИ ДА ТЕ ЛАЖЕМ

Док Морава тихо тече,
на врбаке пада вече,
мој ми драги нешто рече.

“Сећаш ли се моја мила
кад’ си овде нешто снила?
Уснила си да си вила
плаве косе као свила,
ал’ те киша пробудила?”

“Мој драгане лепи, мио,
то си драги само снио.
Јесам драги млада била,
али нисам вилу снила!

Сањала сам твог другара,
који има прегршт пара.
Много воли он да шара,
сваку жену увек вара,
далеко му кућа стара!

Ето драги сад’ ти кажем,
нећу више да те лажем.
Твој ми другар мио био,
па се у сну појавио!”

Настави са читањем “НЕЋУ ДРАГИ ДА ТЕ ЛАЖЕМ – Јасмина Димитријевић”

ТАРАБА – Јасмина Димитријевић

Мала шашава и забавна прича

ТАРАБА

Сеоска кафана је била пуна. Лепо летње вече, измамило је вредне сељане да се мало окупе и друже. Били су то све радни и поштени људи, који би после мукотрпног рада тако себи давали одушку. Уз хладно пиво и шприцер испредале су се разне приче које су се преносиле са кoлeна на кoлeно. Тераса је била препуна. Сви су вoлeли ту да седе. Мало због ваздуха, а више јер је кафана била у центру села и тако су могли да виде свакога ко је ту пролазио.

Сада су све очи биле упрте у лепу жену средњих година. Била је најлепша од свих жена у селу. Дугих црних витица, крупних тамних очију и једрог тела, Ружа је била свесна да је сви мушкарци у селу желе. Али, она је вoлeла свога Марка. Била је то љубав на први поглед и Ружи није засметало што је он момак са села. Не кајући се што напушта град, дошла је у село и прихватила све сеоске послове. Добили су два сина који су били већ средњошколци. – Миле, ено твоје симпатије. Пера је задиркивао Милета, јер је била јавна тајна да се Милету Ружа веома допада. Миле је био сеоски мангуп, па и сада са скоро педесет година није могао да се смири. Његовој жени су у почетку сметали ти његови излети, а онда је дигла руке од њега.

Знала је да није нека лепотица и да јој се тело деформисало од трудноћа, и тако сама и себи и другима налазила оправдање за мужевљеве авантуре. За разлику од ње, Миле је још био наочит и то користио да осваја женска срца у селу. Једино се Ружа држала гордо и његови комплименти нису код ње имали успеха. То га је једило, јер су га и компањони у кафани задиркивали да му опада заводничка моћ. Када год би срео Ружу заустављао је да је нешто као пита и користио те минуте да јој се дубоко загледа у очи и крене са комплиментима. Ружа је на културан начин одбијала то његово удварање, али када је почео да јој предлаже да дође код ње када јој је муж у граду, решила је да то каже Марку.

Марко је у првом моменту полудео и хтео да се обрачуна са Милетом, а онда је изненада Ружи рекао. -Позови га сутра код тебе. Реци да ћу ја ноћити код твојих јер имам неких обавеза. Ружа га је зачуђено гледала и слушала не верујући шта јој прича. – Јеси ли ти нормалан? Наговараш ме на неверство. -Ништа не брини. Само уради како сам ти рекао.

Ружа је послушала мужа. Рекла је Милету да дође код ње на кафу пошто је сама. Миле није могао да схвати тај изненадни преокрет, али је био сав срећан и у себи само мислио да ипак није зарђао. Чак је и Ружа пала на његов шарм.
Настави са читањем “ТАРАБА – Јасмина Димитријевић”

У ИМЕ ЉУБАВИ – Јасмина Димитријевић


У ИМЕ ЉУБАВИ


У име љубави упалила сам звезде,
да за нас светле целе ноћи.
У име љубави успавала сам месец,
јутро да сване неће моћи.

У име љубави утишала сам ветар,
Не дам да нам олују спрема.
У име љубави украсила сам постељу,
латицама од ружа каквих нигде нема.

У име љубави молила сам зору,
да не свиће рано како зна.
У име љубави заћутале птице,
да ми не пробуде драгана.

Настави са читањем “У ИМЕ ЉУБАВИ – Јасмина Димитријевић”

И ДОЂЕ ТАКО ПО НЕКИ ДАН – Јасмина Димитријевић


И ДОЋЕ ТАКО ПО НЕКИ ДАН


И дође тако по неки дан
Ниодкуда наиђе ти сета.
У грудима те нешто тишти
А свака ситница ти смета.

И дође тако по неки дан,
срце те у грудима боли.
Осећаш се у гомили сам
Мислиш да те нико не воли.

И дође тако по неки дан,
у очима ти заискре сузе.
Плачеш, а не знаш разлог прави,
Мислиш да ти живот срећу узе.

Настави са читањем “И ДОЂЕ ТАКО ПО НЕКИ ДАН – Јасмина Димитријевић”

ОАЗА ЉУБАВИ – Јасмина Димитријевић

ОАЗА ЉУБАВИ

Остала сам сама као пустиња,
У којој нема ни капи воде.
Као да живота у мени нема,
Стаза трња само, кактуса што боде.

Остала сам сама на пешчаној дини,
Несрећна, остављена у зао час.
Никога нема руку да ми пружи,
Реч прозбори, буде ми спас.

Дал’ сам сама у пустињи овој?
Дал’ још неког врело Сунце пече?
Да снове, наде, чежњу сања,
Слути љубав, док топло пада вече.

Верујем, знам да постоји оаза,
Мир и спокој кад вече заплави.
Потражи ме, знаш да те чекам,
Да нађемо нашу оазу љубави!

© Јасмина Димитријевић