Добродошли!
Волио бих чути песму стару,
песму која буди успомене.
Волио бих отерати сету,
па да неком новом стазом кренем.
Не знам зашто сетне очи блуде
Осећаји стари кад оживе?
Душа боли, а срце жубори,
куд год кренем сећања се буде.
Соба пуста, а ја будан снивам,
тражим себе у времену хтења.
Тражим, али стазе на све стране
односе ме. Ништа се не мења.
Тихим ходом новим добом газим,
будућност и није нешто лепа,
или ипак ја се мало мењам
и што треба не могу да спазим.
Ноћ! По тамном небу поницале звезде.
Зарудиле тихо бескрајне и нежне.
Траже згодно место, да се ту угнезде
као јато птица, ноћи ледне, снежне.
У небеском пламу месечине сјајне
заиграла срца игру која слама
безнадежни отпор једне мале тајне,
дах обзорја туге ког напушта тама.
Трен слутње најлепше умину,а потом
одјекнуше нежне анђеоске трубе.
Целивани грехом и лепшом лепотом
постали смо, они који силно љубе.
Време брзо хуји, мисли стално лете
пролећу скривеном велом заборава,
па постадох нејак, као мало дете
што немирним санком ноћцу обиграва.
Прве слутње своје преточих у снове,
стрепећи да немир у очима сненим
буде пој прошлости што те себи зове.
Сва надања моја чини бесмисленим.
Једне тихе ноћи одбљесци далеки
у очима твојим, фењерима туге,
засјаше, к’о сунце кад подари меким
облацима задње издисаје дуге.
Пропупало воће са најлепших грана.
К’о мирис бехара чежња твоја неста
и никада више за пролећа рана
у рањеном срцу неће бити места.
Отац ми је говорио често:
„Копај сине винограде, њиве…”
„Где си рођен, тамо ти је место,
гледај како други људи живе…”
Знам да јесам можда олењ био,
за мотику нисам им’о дара.
Грожђе берем, баш и нисам пио?
Све напустих с “нешто мало пара”.
Покајах се пре но што сам крен’о,
чујем оца, сав од муке стење.
Кубуру је за појас заден’о,
проблем он је за моје решење!
Хитам журно, одлазим далеко,
знам да нећу можда негде стићи?
Баш ме брига не чека ме неко,
винограду више нећу прићи!
Кад ја тамо, а оно међутим
плитак поток, ал’ вода дубока?
Не знам којом стазом да се путим
да побегнем од оца пророка?
Двоуме ме мисли нагле, тешке?
Пут без краја препречила Дрина,
па похрлих наоколо пешке.
Кад одједном, крчма и планина!
Крчма празна, јеца виолина,
плач безгласан чује се до неба.
Сама ми се точи чаша вина.
Све је добро, тако ми и треба!
Ал’ гле чуда, из липова лада
сва у белом као горска вила,
крчмарица, безобразно млада!
Да је боља, не би добра била!
Зуби бисер, усне као ружа,
када ходи к’о да коло вије.
Прекори ме, а осмех ми пружа:
„Зар се тако црно вино пије?”
Седам дана учила је мене
све о вину, посла сам се лаћо.
„Црни ризлинг” опчини ми зене.
Сваку грешку пољупцем сам плаћ’о.
Осмог дана гром из ведра неба!
Стиже отац, па „удари” ниско.
Пред њом викну, тако ми и треба:
„ О срамото, све си паре списк’о!”
Иако је баш прек био човек
без речи ме он одведе журно,
ал’ његова неће бити довек.
Прохујаће ово време бурно.
Неки људи ничег се не стиде,
решио је одмах да ме жени.
У манастир он више не иде,
јер је “бога убио у мени:!
Промених се, сад сам човек нови,
копам, режем, подрум виноточи…
Моја лађа мирним морем плови.
Сваке ноћи сневам „ њене” очи?
Време хуји, бабо ми умину,
тек сад видим, грешио сам много.
У вину сам спознао истину,
мало сутра без њега сам мог’о!
Одавно су прохујала хтења,
дани моји све су мање дужи.
Код мене се баш ништа не мења,
вино пијем, ал’ „она” не служи!
Сањар у мени додирну душу звери
противљен дану у коме неста снова.
У безнадежју маших се туђих двери.
Камење поста срцу постеља нова!
Крикнем лепоту тек заруђених рана,
ал’ вапај неће тишине трен да буди.
И тад безнађе гаврану црних врана
подари разлог да самом себи суди!
Спутаног стидом мене је грубо такла
срдита рука бола с којим се део
бисера ока, сјајног, као од стакла
расуо стазом којом уминух цео.
Кажњавам злочин пределом тужног срца,
ја, неми сужањ који понекад крикне
гласом самоће ледне, јер нема сунца.
И како после свега бољи да никнем?
Сада нас немили ветар мије,
а бесмо талас, безмерна плима,
која пред собом препреке слама,
охолост силних, зле империје.
Сада смо мали, скрива нас тама,
ал’ док смо овде нека нас има!
Нек’ на нас занос небесни крене
због чежње неме, располућене,
јер безобзирни „продавци магле”
галопом силним, без зрна душе
трагове наше умилне,кајне
затиру прахом тишине нагле.
Снове најлепше заувек руше!
Иако јуче је испијена
чемера горког пуна је чаша.
Ми путем сами, без кочијаша
хрлимо к’ мору бездушних сена
и гротлу немог увира туге.
О ноћи мамне,звездане, дуге@
О ноћи блудне и узалудне,
зашто нам престаде најлепши руј?
Ми, чије ноћи бејаху бешње,
ми, који који некад најлепше трешње.
Зашто нас однесе ветрова хуј?
Ми што некада најлепше сне,
ми никад више, никада, не!
Срце ми је тврдо попут горе црне,
што јецаје сунца у обиљу злата
испраћа бездушно до звезданих врата.
Жал њихов му не да вечно да утрне.
Душу ми убраше памука берачи,
милозвучјем речи што се нежно расу
по отужном дану, па не спозна да су
под маском анђела само освајачи.
У очају, смерном молитвом од Бога,
тражим душу другу, благовесну, коју
украо бих нежно, ал’ немам од кога.
Испраћам најлепше чежње ка покоју
у ноћи спознаје лажних идеала,
док млад месец руди, врх небеског вала.
Не знам шта бих дао
да си сада овде,
и да могу твога
лика да се сетим.
Жао ми је што су,
нека драга лица
у једно се слила.
Ни сам не знам који
део сад да вратим.
Због тог бих морао
опет да те видим.
К’о несташна сена
да прођем крај тебе.
Да упамтим твоје
очи, тело, косу.
И на крају, да ти
вратим самог себе.
На стази беспућа везани к’о ланци,
обгрљени мамним славолуком хтења,
два таласа нежна посташе незнанци,
које плима носи к’ ушћу сажаљења.
Сад нас као жрвањ воденички мрви
испијена чаша нектара и жучи.
Иако сам био последњи и први
ти си мед испила.Мене моја мучи.
Звезде сањалице што небеса пламе,
никада се мени наругале не би,
нит’ бих због безнађа чемер пио, да ме
миложуднo ниси призивала себи.
Док слутња немила с појутарјем руди,
безмерном гордошћу јече твоје речи,
исткане бездушјем нечовечје студи.
Никог овде нема да жар њихов спречи
Остављам за собом сиротињско доба.
Кофер празан враћам, поклањам ти хтења.
Залуд си од мене направила роба.
Достојан не бејах твога сажаљења.
Конак срцу тражим, јер прошлост кидише.
Залуд куцам, сва су затворена врата.
Никог овде нема да ми сузе брише,
сем кошаве силне, негде са Карпата.
Умро је „човек” на врх Голготе,
сред мора бурног усамљен брод,
што к’ себи мами кајне животе.
Живот свој даде за људски род.
Све грехе наше и ружне дане
окаја смерно, у тили час,
Син Божји, који пречасне ране
понуди Оцу за људски спас.
Два тужна дана без Богочовека,
безнађу нико не види крај.
Трећи дан душа пронађе лека:
Христос Васкрсе! У тами сјај.
Кад капи кише мину као траг сузе неке
и кад се с хајком туге разбуди заруђен сан,
навиру мисли худе, огласи пој се реке,
који жубором мами, давно нестали дан.
Ослушни вапај тужног безгласја срца, ал знај,
путем којим ћеш поћи ни један шапат ни звук,
чежњу пренути неће, као маслачку кад крај
најави грохот силни, ветрова немилих хук.
Расточи јад, све презри! Не дај да нови дани
који светлошћу мамном изнова траже хтења,
опет разгале душу, јер не сме као лани
трагом истим да крене. Још боле сажаљења.
Коју лечити рану, кад болом јечи свака?
И којом стазом поћи, кад прошлост занос узе?
Можда једино реком до жалосних врбака.
Испод крошања тужних, с небом делити сузе.