Аутор: Dušan Komazec

Виторог месец земљи подари звезду плаву
лепшу од горске виле, са струком попут прућа.
Све сам љубави бивше предао забораву,
желећи, да баш она буди ме пре сванућа,
јер све нас опчини редом

Док занесеним гледом пратим тело- вретено
душа ми иште једну ил’ две-три чаше пића,
ал’ не смем, јер све то било би бесмислено?
Може доћи до туче ил’ до крвопролића
ако јој украду поглед.

Журно узимам двоглед, крећем на прву крошњу,
захвалан небу што је земљи принело звезду.
И знам, чим сиђем доле обућу нову ношњу,
одмах поћи у прошњу, ал док сам у свом гнезду
жељно ћу да је гледам.

На грану другу седам, јер „глупа” препелица
безобразна до сржи не да ми да је гледам.
Поново бацам поглед, свуд непозната лица,
а таман хтедох да је ама баш ником недам.
Изгледа да није земан?

Урликнух као неман! Кренух за звездом плавом,
ал’ јад за јадом стиже, под ногом пуче грана.
Стрмоглав беше страшан, земљу распукох главом.
Уместо само једне руди и друга рана.
Баш ми не беше право!

Кажу да није здраво гледати кад се гнезде
те ноћне луталице док се олуја спрема.
Због једне птице, само злаћане звезде језде,
јер како ни на земљи, ње ни на небу нема?

Овде живи само две хиљаде душа,
некад беше десет, “Небо” окрилисмо?
Али Бог зна зашто оно нас се гнуша?
Да л’ какви смо, можда достојни га нисмо?

У последње време баш награјисасмо,
нешто нам не иде с небеским успењем.
Нико не зна зашто, ал’ изгледа да смо
бацали се „горе” дрвљем и камењем.

Да л’ смо можда криви што бесмо ћутачи,
што не доходисмо у храм срца чиста,
што гледасмо „ црвен” док пароха тлачи,
ил’ што је Светиња пуна “комуниста”?

А сада ти „исти,” нек им Господ прости,
што ‘смудише браде оцима невољним,
ктитори су врли и најдражи гости.
Зар су сребрњаци за опрост довољни?

Бачена је на нас давно анатема!
Све тихује, само у својој „лудости”
одоцнели гости, кад већ никог нема,
приносе ракама сами своје кости!

Еколози кажу: требају нам шуме,
нек свако засади дрво поред друма.
Ал’ ко ће да сади кад нико не уме?
Нека ради ко је сишао са ума!

Мал је ово проблем много већих има,
дрва су прескупа, ложићемо жбуње.
Постоји решење, оџаци без дима,
ил’ још можда боље, купићемо дуње?

Било нам је јасно мада нисмо знали,
коштаће нас оне, ал’ нема нам друге.
Легаћемо рано, а шта томе фали,
бориће се љубав против беле куге!

Са „ врха” нам стижу неке вајне вести,
„пуначак смо народ треба мање јести,”
па ми Богомољци, мало из обести
постићемо, док се свак’ не онесвести.

Живимо на селу, зезнућемо кризу?
Продаћемо краву и дебелог јунца,
а када нам криза приђе сасвим близу,
ми ћемо у госте код вољеног пунца.

Ал’ нећемо дуго, можда два три лета
да нас изодмара сен дебелог хлада.
Таст је добар човек, ништа му не смета.
Пензија му боме двадесет хиљада!

Престоницом „они” чудан „понос” шире?
Душа им у пети, ал срце им лавље.
Желе да походе школе, манастире.
Баш их нешто мами наше Православље!

Чујем и нудисти хтели би параду,
ал’ им пред захтевом знак питања зјапи?
Ако им допусте, у беломе граду
свако би могао да се осевапи!

Ал’ да се вратимо на садњу и шуме
и на празна села, ал’ ко то разуме?
Баш је овај народ сишао са ума,
буни се, а село постаће му шума?

10. 9. 2022.

Прохујаше лета! Будућност ме враћа
траговима давно изгубљених хтења,
ал’ дах непамтице која прошлост мења
тамница је душе, тишином се плаћа.

Видљивошћу бритком погашених свећа,
кроз тамнину чулно свевидећег ока,
призивам уздахе несталих „порока,”
ал’ не умем увек нечег да се сећам.

Походе ме мисли од гребена грубље,
кликер котрљави, што на тужном лицу
твори се у болну сузу жеравицу,
па у амбис тонем, све дубље и дубље.

Тек понекад, када раскрилатим снове
осећам да могу к’ небу да се винем,
ал’ кад се разбудим почињем да минем.
Не умеју крила кроз јаву да плове!

Са дивних плажа и сребрних гора
маестрал тихо песму заподева.
Док ћарлија нежно уз обалу мора,
већ уморно сунце спрема се да снева.

Пробуђени месец урања у море,
док несташни галеб својим дугим криком
пркоси поносно, тами , што до зоре
огледало воде не допуста ником.

Усамљена птица суну у висине
веслајући храбро кроз облака пруће,
ал’ охолост њена не хтеде да мине.
Узлете још више, право у беспуће!

Пламен нове зоре прекрива обалу
на коју је болна чемерност се свила.
Сам у хладу палми на пешчаном жалу,
лежи рањен галеб, поломљених крила!

Док сутон тихо шушти, ћутање немо, ледно
немир у души ствара, ником није свеједно
кад ноћи неме, мрачне прекрију снове плаштом
Неке злокобне слутње која игра се маштом.

Од сна саткана барка немирном плови реком,
где тихи ветар зебње са својом руком меком
хридине чежње суре са њеног склања пута,
јер током снова бурних беспућем зна да лута.

Трагом немирних ноћи водила су те хтења,
до врхова небеских, некад до понижења.
Сада лепото прошла и песмо над песмама,
беспућем снова луташ, изгубљеним цестама.

Под налетима ветра прозорске шкрипе звуци,
буде. Уместо песме само болни јауци
преполовљеног срца што непрестано пати
и од живота тражи да прошлост на трен врати.

На лице светлост баца, даљине хладне слути
месец са ореолом и никакви капути
неће згрејати душу којом одавно језде,
вапаји за животом некад најлепше звезде.

Прохуја читав живот сажет у трену једном.
Престаје, као лахор који нежношћу чедном
у даху своме носи чудесне туге звуке,
јер тражи коначиште вечно уснуле луке.

Бачено око, у даљи спокој што мре,
јер први петли јављају „ румењу” зор.
Хитањем корак около пристигнут пре
јутрења сненог, ком заклон од сунца двор.

Осморен грехом доходи злохуди строј
што нечовештвом у крви извори злост.
Бездух у срцу, жртви у неброју пој.
Лице и срећа, уминут Божић и пост!

Кошуљи црној унапред опрост за грех
„ отаца часних”, а где ту од Творца страх?
Опело немо, ни поп, ни клепка, нит’ плех?
Суноврат ума, праху од прашине прах.

Жалосна врбо што Сави милујеш вал,
оплачи тугом живот им уминут прост!
Крвава реко упамти најлепши жал,
даруј га небу, ком Србаљ најдражи гост!

Ближи се журно. Да ли преболећу
вечност што тихо на врата им куца.
И зар су битне сузе што не слећу
кад стално чујем дамар дечјих срца?

Сва блага лепшег света им се нуде,
ал’ неће чути пунолетства многа,
нити звончиће детињства што руде,
јер тихну немо снена, босонога.

Због чега мирис и обиље цвећа?
Да л’ воља Божја или судба клета?
Дрхтавом руком упаљена свећа
зари им снена, прохујала лета!

Опело иште небо пуно плама,
док ‘свешта душе што Богу су раде.
Умину сета, не жубори тама?
Путују к’ небу душе вечно младе!