Аутор: Dušan Komazec

Због безнађа срца
душа моја иште,
неке прошле дане,
који, кад завриште,
у сећању болном
остављају ране.

Ходим стазом трња,
само тугу сневам.
Понекад помислим
да се разбољевам,
па жал непрестану
тишинама блажим.

Где кренути,
кад бол не престаје?
Наоколо, све стазе од блата,
а за мене баш нико не хаје,
па отварам врата
свога суноврата.

Две сродне душе у мору хтења.
Свечани обред, реч што све мења!
Немир се буди, у оку тајна.
Бисер у низу, чежња бескрајна!

На земљу пада тамна, ноћ као сенка туге
којом „харају” тајне, њене одане слуге.
Скривају занесене чаробним црним плаштом,
док тајновити месец заокупља их маштом.

Приђе тишина ноћи, па јој показа зубе
љубоморна на звезде, што је уснулу љубе.
И ћути, као дуга студен што гора брег,
заогрће капутом, док тихо веје снег.

Преполовљени месец путује к’ даљинама.
Заједно са њим језде по небеским шинама,
фењери, недоступни чарима пламне зоре.
Звезде, бисери ноћи, па воде разговоре.

И сваку зверку виде и камен, под који плен
сакрива се, јер жели да месец бледуњав,снен
за тамни блак зађе. Да као времешни пас
који од сунца бежи у заклону нађе спас.

Спокој по тмини влада, само понегде траг
мириса, који носе чедан, мио и благ
занос у даху ветра што мамни љубавни плам
доноси као поклон, неком к’о самује сам.

Чемерним када муком тихне у сутону, пој
пута огрезлог болом којим се окити до,
уздисај хумног дана од тмине изгуби бој.
Издахну и тад небо у рују изниче сво!

Уз звуке бисернице, под велом полутаме
дохујала је с чергом, месец је бацао зар.
Изворило се небо с звездама које пламе,
„просцу немих даљина” принело најлепши дар!

Ту, крај уснулих ива, где Дунав небо љуби
случајан сусрет с женом изнедри чаробан свет.
Гледом ватреног ока, осетих душу ми руби.
У башти сновиђења процвета најлепши цвет!

Уз звуке таламбаса, даира, виолине
руди мађија чудна где све се злости губе.
Блистај жене и огња умину уздах тмине.
У трену појмих, зашто Цигани небо љубе…

Поред обале реке листови врба нежних
чедне нас пазе, мазе, праве завесу моћну,
као да желе чежњу даљина неизбежних
из ока однети њеног у таму густу ноћну.

Руђењем жудње моћне умину шапат и звук!
Занос пренути не хте ни свица чудесни плам.
Чувају сви и ћуте најлепше тишине мук.
С криком прохуја време. Наслутих, остајем сам!

У глуво доба ноћи кад су утихле песме
вином опијен табор креће на далеки пут,
док тугом руди пуста тишина коју не сме
пренути чак ни месец што их испраћа жут.

И тада треном једним трептај најлепше звезде
што мину као задњи логорске ватре плам,
утрну искру ока у коме сада језде
обриси сетног дана, оног што остаје сам!

Застани туго да сузом канем,
да ме обасја сунашца зар!
Биће времена да душом данем,
кад ме принесу земљи на дар.

Зар само тако? Приђеш и носиш,
ни једне речи, нит’ ветра хуј?
Знам да је жетва, мораш да косиш,
ал’ зашто када још нисам руј?

Све донедавно и ја сам био
Богу угодан и само њен.
Љубио силно, превише пио,
па од човека постадох сен.

Сада сам просац небеских тмина
што мами давно изгубљен дан
и све што бејах поста тишина,
пурпурном срцу нестали сан.

И звери знају праштати туго,
кад души жељној утоле глад.
Она је друго, јер памти дуго.
Казна је моја, чемер и јад!

Молим те смерно „вољена” друго
умини мало, стани на трен!
Видиш да болан нећу још дуго,
ал’ све док волим остаћу њен.

Застани туго да сузом канем,
да ме обасја сунашца зар!
Биће времена да душом данем,
кад ме принесу земљи на дар.

Кроз витраже беле светиње, где боје
залазеће тмине с појутарјем трну
изворени звуци с звоника покоје
безизлазе душе, прошлост грешну, црну.

Мислио сам, нема незнабожних жена
под покровом овог пресветога храма,
све док не угледах сјај најлепших зена.
Дубоких к’о бездан, ил’ најгушћа тама.

Први пут је видех! Жена сва у белом
кроз припрату ходи као чежња смерна,
главе прекривене непрозирним велом.
Да л’ је можда мучи туга неизмерна?

Витки облик мамног тела и заноса
задивљеним гледом пратих до иконе,
којој она као појутарју роса
подари из ока сузе смерне, боне.

Тај чин благословен у срце ме дирну.
На груди сам нежно привити је хтео.
Случајно кроз Царске двери „прота” вирну.
Снаге ми нестаде, или нисам смео?

Литургија поче и све би у реду
све док не осетих, над главом ми бдије
мач Дамоклов скривен у њеном погледу.
Дах слутње несташне поче да ме мије?

Крај би Служби Светој, она очи скрива.
Прилази ми смерно и пољупцем сочним
предуго ми руку дрхтаву целива.
Окрзну ме на трен погледом порочним.

Да л’ проклети данак када су се срели
погледи призвани миложудним зовом,
ил стрелу Амора што срце прострели,
па заруди с чежњом непристојном, новом?

Од тада је виђам на кораку сваком
у храму и парку…Осмехом све зари.
Понекад прошетам и њеним сокаком.
Слушам, како нежно свира на гитари.

Једном после Свете службе приђе мени
са сузом у оку што зри неутешна.
Порочним очима милује ми зени
и прозбори тихо, „ Оче ја сам грешна…”

„Госпођице драга, ја вас љубит’ могу
као сестру врлу, а не као жену,
јер сам душу своју завештао Богу.”
Срочих реченицу, лажну, неискрену.

„Без вас не постојим.Грешна сам, јер волим”.
„Све су моје мисли посвећене вама
и због тог вас чежњом срца чедног молим:
не гасите ватру заруђеног плама!”

С Божанском врлином стално живех, али
тад ме опхрваше нека чулна хтења.
Зар свештено лице сме да побудали,
ил’ то Господ само шаље искушења?

Залуд су молитве што опросте ишту,
метаније силне с клањањем до пода.
Херојски сам „пао” на мамном попришту.
Потомак сам гордог адамовог рода!

У гори, немом утихнут гај,
чемпресом ноге угажен пут.
Јутрењу сненом обљубљен скут
рудном лепотом и свуда мај!

Невидом воде студенцу руј.
Жубор красотом, да л’ овде рај?
Сунашцу облак и минут сјај.
У даху ветра злогласја хуј.

Низ реку плавет, белилом град.
Судбином худих у крику двор!
Црнилом руке обзнањен збор.
Срце и мржња, крв жедних глад.

Мач оштар бљеснут, бајонет, маљ.
Свуд миомирис победни, драг.
Капнутом крвцом авлији траг.
Мртвило рудно, Драга и краљ!

Србијо, земљо вечитих мука,
убогих људи, силних трибуна.
Србијо, земљо безмерних буна,
радости, туге, болних јаука!

Стално ветру на путу стојиш
који те повија, криви, слама.
Бури пркосиш поносна, сама,
а после гране сломљене бројиш.

Србијо, земљо небеске жетве,
Кајмакчалана, Гробнице плаве,
Светог причешћа и Крсне славе.
Србијо,земљо Кнежеве клетве!

Преци јуначки беху ти смели,
са изданцима наличе храсту.
Поносно живе, падају смели
на земљу црну, па опет расту.

Србијо мајко силно смо мрели
још откад мину султан у свили
Сами смо „криви”, вечност смо хтели.
Васцелом свету смо “пркосили”!

Поносна буди,рашири гране,
нека нас опет дотакне “плавет”!
Остаћеш вечна док памтиш ране,
“дух Светосавски”, “Косовски завет”…
,