БЕРАЧИ ПАМУКА – Душан Комазец

Срце ми је тврдо попут горе црне,
што јецаје сунца у обиљу злата
испраћа бездушно до звезданих врата.
Жал њихов му не да вечно да утрне.

Душу ми убраше памука берачи,
милозвучјем речи што се нежно расу
по отужном дану, па не спозна да су
под маском анђела само освајачи.

У очају, смерном молитвом од Бога,
тражим душу другу, благовесну, коју
украо бих нежно, ал’ немам од кога.

Испраћам најлепше чежње ка покоју
у ноћи спознаје лажних идеала,
док млад месец руди, врх небеског вала.