ЈЕЖИЋ
Пошао јежић, у баштицу
да пронађе мало хране,
зна да зима њему прети
због килаже, да нестане.
Пред капијом, тужан стао
склупчан у своју лоптицу,
отвор нема да би могао
да провуче, ни прњицу.
Ако себе, не угоји,
да би могао презимети
у пролеће њега сунце,
неће више, огрејати.
,,Благо теби, драга птицо
почео је он кукати,
шта ми вреде ове бодље
ветар ће ме, одувати!”
То дочуо, мали славуј
суву траву прочешљао,
и кроз неприметни отвор
јежић свој спас, угледао.
Јабуке га, поздравиле
и на главу му падале,
с пуним правом јер у њему
пријатеља, препознале.
Биће разних, штеточина
на које се људи жале,
али њему није проблем
да их среди, као од шале.
Анђелија Н. Петровић
ВЕВЕРИЦА
Да ли знате драга децо,
то прелепо нежно биће,
зашто бруси непрестано
своје секутиће?
Од висине не болује,
мачка није птица није,
али зато реп јој служи
за чудесне враголије.
Реп дугачак као весло
издао је никад није,
увек спремна за представу
примети ли муштерије.
Час је видиш на дрвећу
виси као циркузан,
час на стази градског парка,
плеше као балетан.
Секутићи нон стоп расту
оштри, гори од жилета,
да их не избруси дан два –
стигли би јој до увета.
Зато орахе прикупља,
и гризуцка без престанка,
да преживи дан без муке
та чудесна враголанка!
Анђелија Н. Петровић
РАДОЗНАЛОСТ
Хајде хајде, драги деко
немој од нас ништа крити,
где си занат свој испеко
обећао си, објаснити!
Како раде, вредни мрави?
Како рода, жабу лови?
Како птица, гнездо прави?
Шта су старе, лије снови?
Када петао, кукуриче
ил` кокошка кокодаче?
Зашто крава, тако риче
ил` магаре, тужно њаче?
Шта то значи, крупна стока
коју свако село има,
а шта нека друга врста
коју зову, љубимцима?
Откуд тегла, пуна меда
из кошнице покрај пута,
како пчелар себе штити
кад налети, оса љута?
Деда се, у чуду нађе
сто питања, људи моји,
кад ето му пред капијом
весела, машина стоји!.
Нема куће, без ракије
нити славља без здравице,
скупише се све комшије –
заноћише, код дедице!
Анђелија Н. Петровић
ДЕКИН САВЕТ
Пусти децу, нека нешто сеју
нека семе у руци осете,
није важно што ће да се смеју
они који, не схватају дете.
Нека саде, чак и наопачке
природа је све то уредила,
биљке увек према сунцу расту
а не скривен, смотуљак од жила.
Шта ће њима, та строга правила
која знају и људе да збуне,
пусти децу нек` та лица мила
полагано, своје срце пуне.
Пратим како, мала Катарина
тако нежно мази луткицу,
а до јуче та цурица фина
мало мало, донесе петицу.
Кад навале, велике врућине
а не могу сви ићи на море,
треба мало мозак да одморе
и та деца, попут Катарине.
Зато кад ми каже: хајде крени,
хајде деко испружи ми руке,
да удара где жели по мени –
деди дођу, то најслађе муке!
Анђелија Н. Петровић