Афоризми
– Ма то је онај досадни, стално врти исту причу како су му кућу запалили.
– Он стварно мисли, реците му да одмах престане.
– Шта ми њему треба да не урадимо?
– Ма он само прича, ми ћемо свој посо.
– Он није нормалан, одавно је хоризонталан.
– Пас лаје нигде каравана.
– Ко рано плаче нико га не чује.
– Ми мислили слатко ћемо.
ОНИ ШТО МУТЕ
Вечити одлазе испред времена,
остају кварни,
што небо муте,
њих не занимају,
муке туђе,
они прече имају путе.
А бурне године када приђу,
деца наједном постају људи,
ни тад не дају да се збуне,
не замерају се такви ником,
камо`л да прете,
само их нема,
у авионе седну мале и одлете.
Гину они што гинути знају,
наслеђене туге
и исти увек по обичају.
ПРИЗОР
песнику, Анђелку Заблаћанском
У стихове свануће побегло
мисао се светлом оплодила,
обојених речи,
песма се родила.
Кад пожелим сјај онај да вратим,
ја не морам сећање да питам,
седнем испод трема куће моје старе
и песму прочитам.
Појави се слика истог оног неба,
исте боје оне и розикаст круг,
тугом откривен, песма у ме гледа,
врати ми се призор као стари друг.
ВЕРЕ ПАЛИСАДИ
Крали су нам победе, све би да присвоје,
тамнили дела великих прегнућа,
нису знали да гинемо гласни,
једнако нас болеле ноћи и сванућа.
Смрти се смејали кад с невољом приђе,
из олтара Светих гледали у наду,
у мутна доба живели јасни
и чували тајне да их не покраду.
Док постоје палисади вере,
нећемо их дати трагају`ћ пут неба,
пртити временом радосни и тужни,
знати шта нећемо а чега нам треба.
Живе`ћ у врлини старци наши знаше,
докле смо у вери,још ће нас и тећи,
из псалтира молитвене песме оне наше,
никада се себе нећемо одрећи.
13.05. 2020. године
МОЈ ГРОБ
У планини мркој нек ми буде хум.
Над њим урлик вука, црних грана шум.
Љети вјечан вихор,зими висок снијег.
Муку моје раке,недоступан бијег.
Високо нека стоји ко облак и трон.
Да не допре до њег ниског торња звон.
Да не допре до њег покајнички глас.
Страх обраћеника, молитве за спас.
Нека шикне травом, уз трновит грм.
Беспут да је до њег, непробојан стрм.
Нитко да не дође, до пријатељ драг.
И када се врати, нек поравна траг.
© Андреја Ђ. Врањеш.