Покрете њене прате без даха,
Рефлектор обасјава костим од тила,
У њеним очима нема страха.
Трема је остала негде у ходнику,
На умор је већ заборавила,
Модрице је прекрила широка сукња
Што јој се фино низ бокове слила.
Чувена мелодија одзвања салом
Која је испуњена до последњег места,
На њу је усмерена пажња свих,
За грешку више нема места.
Девојчице омађијано гледају
Њене веште покрете на сцени,
Сијају украси у њеној коси,
Све је савршено на тој жени.
Синоћ није спавала мирно,
Иако преморена од вежбања,
Зној облива сценску шминку,
Не труди се да га склања.
Поносно игра, погледом тражи
Одушевљење непознатих лица,
Посташе јој тешке извајане ноге,
Пожеле да има крила, као птица.
Представи напокон дође крај,
На тренутак завлада мук,
А потом се салом преломи
Громогласног аплауза звук.
Подари она свечани наклон,
Еуфорија у публици још већа,
Можда у томе лежи срећа…
Да, можда је ипак у томе срећа!
© Радмила Миладиновић, Крушевац