БАЛЕРИНА и ПЛЕС ЖИВОТА – Љиљана Тамбурић

Дал лептира видиш белог или танку бајну вилу?
Нежну жену баш нестварну ал итекако живу.
Сукња јој се расцветала у хиљаду боја,
Па тај спектар очарава, фантазију ствара.

Руке беле раширила ко крила лабуда,
Па лепрша нежно њима могла би пред краља.
У струку јој жеља спава а на лицу сета,
Плесала би вечно тако све до краја света.

Ноге су јој моћне, витке, издржљивост прикривају,
А прстићи ко Палчићи у сатену се скривају.
Понекад је тешка рола тело кад задрхти врело
Тад је она Захарова најбоља на свету целом.

А некад је игра важна, срце легне ту на даске,
Балетанке недовољне да достигне снагу Аске.
Окреће се као чигра, без музике зна да игра.
Витко тело ко вретено ал у њему духа има,
Лекцију из срчаности свима даје Балерина.

ПЛЕС ЖИВОТА

Скинула је сиви мантил тежак од умора
И изула с ногу тесне слутње и немире
Па обукла танку белу сукњицу од свиле
И постала играчица љубави и бола.

На даскама позоришним жртвујући себе
Започела плес живота ко да је последњи
Њено мало, крхко тело, оклоп овај бедни
Крије испод коже нешто што изнутра гребе.

Одбацила предрасуде, па је тело срне
Обасјала светлошћу што памет одузима
Покрет сваки срце ломи и мозак прожима
Виртуозно скидајућ са себе мисли црне.

Па стаклена силуела ко дијамант блиста
Распрсла се у том сјају у дугине боје
У тренутку овом светом нико не зна боље
Да је игра балерине снажна љубав чиста.

Плес живота она плеше, дели се на пола
Танак струк јој у животу тело одржава
Лице осмех на уснама једва задржава
Али игра своју игру љубави и бола.

© Љиљана Тамбурић, Крушевац