KOŠMAR
Spremala se strašna oluja.
Noć je bila crna poput ugljena.
Nebo bez zvezda, ko bezdan tamni.
Fijuci vetra kao urlik ranjene zveri.
Plamene zmije povremeno, ispruženih jezika, osvetle ovu pustoš.
Ledena kiša počinje da pada.
Stojim sama u ledemoj nedođiji.
Dozivam te, a glas mi se gubi i meša sa strašnom grmljavinom.
Nema te…
Ne čuješ moje vapaje.
Pokušavam rukama da obavijem i zagrejem promrzlo telo.
Ne mogu više ni da plačem.
Suze se lede na mojim obrazima.
Gde si nestao?
Zašto si me ovako krhku ostavio u ovom bespuču.
Vidim te u daljini.
Naslućujem tvoju siluetu u magli.
Pružam ruke prema tebi i molim da se vratiš.
Odlaziš, a kroz jeku grmljavine do mene dopire tvoj zlobni smeh.
Smeh iz nekog filma strave i užasa.
Nemoćna padam na kolena na raskvaslo tlo.
Pogleda uprtog u nebo,
Nemo molim za spas.
Kroz noć se prolama zavijanje vuka samotnjaka.
Ostavljen je poput mene….
Budim se sva u znoju….
Pred očima su mi još uvek strašni prizori.
Uplašena okrećem se ka drugoj strani kreveta.
Spavaš bezbrižno poput deteta.
I u snu tvoja ruka je obavijena oko mene.
Čuvaš me od svih noćnih mora…
© Jasmina Dimitrijević, Srbija