
ВИДОВДАНСКИ САН
Сањала сам ноћас чудан сан
Ваљда зато што је Видовдан.
На капији цркве Лазарице
У оклопу видим твоје лице
Очи су ти поцрнеле, мрачне
На рукама набрекле ти жиле
Стежеш узде, а коњ се пропиње.
Оклоп тежак, сабља наоштрена
Вранцу још сад клецају кoлeна
Чекаш, гледаш, никога још нема
Понестаје потребног времена.
Ја ти носим у марами хлеба
И рузмарин да ти венчић правим
Опроштај ти можда сада треба
Да пољубац на руку ти ставим.
Никог нема, нико не долази
Нема храбрих да ти се придруже
Само борде на капији руже
Вену тужно док време пролази.
Сањала сам још да си нестао
Да је сада неко друго време
Лазарица стоји стаменито
У Србији ниче ново семе.
Пробудих се већ помало тужна
И питам се шта ли ми сан значи…
Онда схватим да Крушевац слави
Да Србија светковином зрачи.
На улици у поворци светој
Видох тебе, из ноћашњих снова
Обучен си у оклоп јунака
С тобом хода нека војска нова
У генима чувамо наслеђе
И памтимо битке и победе
И поразе, што славу донеше.
Онда викнух да цели свет чује:
Хвала храбри, небески народе
Слава теби, славни кнез Лазаре!
© Љиљана Тамбурић