Не знам да л’ ме још увек волиш?
Знам само да си била драга
и лепа као први пролећни цвет.
Дошла си тихо и ушла у мој живот,
а ниси ни мислила да једном требаш отићи.
Не знам ни да ли ме се сећаш,
а то бих толико желео
без обзира на речи,
јер заборав највише боли.
Пролазе дани, а тебе нема.
Као да нестала си са првим дахом пролећа
које другима донело радост и лепоту,
а нама само патњу и бол.
Пролазе лета, ал’ пожутеле слике
у споменару миулих дана
враћају време снова, шапат жуборне реке…
И моћ несталих речи!
Ако ме некада сретнеш
док пловиш пучином среће,
насмеши се!
Можда ће растанак мање болети?
А ја,
ја ћу и даље волети!
(Прочитано: 132 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.280.187 пута)