Бескрајно плавим небом седам облака снежних
плове као по реци, траже чудесне свице
да разоткрију тугу једних очију нежних
које сузама бола квасе пркосно лице.
Ко’ пламен снених зора уздах из једрих груди
отима се са криком, призива камењаре
уснуле у тишини, јер их нико не буди
појем црквених звона, ојкањем песме старе.
Мучи обала пуста Зрмање реке родне,
јер нема девојака да своје косе црне
расплету и да груди беле и благородне
понуде таласима и сунцу које трне.
Врхови Велебита трепере невесели
Јер падинама снежним лију ледене кише.
Несташе у „ олуји” људи стамени, смели.
Пустош им хара душом, кошава сузе брише.
Још као девојчурак дала је себи завет,
огњишту вратиће се, ту је обасја пламен.
Ту рајске зоре свићу, руди најлепша плавет.
Из шкрте земље ничу реке, драча и камен!
Сада је снови љубе безнађем које руји.
Умину занос ког дах тишина ледна узе.
Прошлост је себи мами, ал’ време које хуји
доноси само тугу и девојачке сузе.
Бескрајно плавим небом седам облака нежних
пустише седам суза на њено дивно лице
и као огледало прелепих гора снежних,
у свакој шаљу тугу уснуле лепотице.
(C) Душан Комазец