У ВИСИНАМА – Андреја Ђ. Врањеш

ДЕФЕКТНОСТ СУШТИНЕ

Кад нестанак савјести профункционише прећутно нормативно па још тај нестанак буде негдје дешава се институционално аминован, када не јединка, већ већа скупина понашањем и ставовима оде у ефе, свјесно супротно од једино исправног људског да не говоримо о позитивно правном,када историјски нормално постане абнормално,кад нечија битна воља повриједи разум,када је доведен у питање смисао, када се увјерава у увјерено ( познато), остане се и без вјере и без увјерења. Када се у лице лаже искрено, када ја људски живот мање вриједан од чарапе, када се жели конструисати истина, од паметног жели направити дебилозус, када се за све набројано треба, тражи, жели да се схвати тривијалним, као да је пала крушка са ормара, а не можда тамо неког чудна глава. Такво размишљање је изван разума, можда је природно у друштву родовских заједница у којим правила нису постојала , када је једнако било могуће и оно што је немогуће. Али такво је кажу прошло пре педесет хиљада година. Зашто ове реченице, видим у оваквој изокренутој призми. Свакодневно све и свашта ме буди, а пјесник живот доживљава интензивније, њега све ране рода боле, он упоређује албатроса на палуби са оним бескрајно радосније виђеним у небеској плавети, саосјећа са кљусетом сипљивим и хромим, зауставља галије царске, сјећа се далеко у туђини своје драге и пита себе да ли спава? Пољубац доживљава као највећи сусрет на свијету. Пјесник прашта : ,,И када дође оно доба у ком ће земља тело да ми скрива, чућеш и опет са дна мога гроба, проста ти била моја љубав жива.“ Велико срце пјесник има. Али пјесник није неко ко не види реалан живот, ко не разумјева процесе и токове. Ако нисте примјетили поред себе после протутњалих године живота биће ,,са лаком виолинском душом“, нисте примјетили себе. Говори много више о ВАМА , ја пишем чемерно као пјесник, који примјећује и осјећа, дубоко, широко, високо. Волео бих да се смијем, али како и зашто?