ДЕДА ЛУКА
Он ломио време, оно њега боло,
послове тешке животом славио,
мислио да је могао боље,
руке су његове биле две немира реке,
што трудом теку.
Није знао бити тужан,
широки осмех њега је носио,
поглед је имао мекано јужан.
Када год га се сетим,
у мени радост, па као да летим.
После болова који су га животом стизали,
цео је остао ода радости,
волим што сам имао ДЕДУ људину,
кад је давао срећан је давао,
грехове једва да је и имао,
оно што је важно битно,
поштен је заспао.
РУЖАН ПУТ
Зашто човек нема меру,
кад и ветар одмор воли,
када ће људскост да засија,
када тама да заболи?
Зашто људи лик свој губе,
у немир се драме сплету,
покрену се мржње чудне,
помисао да се стврдне.
Остану без сутра такви ,
прљавих хтења до краја свог,
човек путем палог лута
и без вида и без пута.
ПРОЛАЗНОСТ И ЧОВЕК
Трошан човек силан,
кад би могао време би склонио,
не би ли вечан живот како уловио,
он би себе ружан њиме опколио.
Мислећи себичан,
у чудно зашао,
климавих начела,
хоће ли се икад рађати светлији?
Питање је тешко,
као кад би гласило,
како црна да постане бела?
© Андреја Ђ.Врањеш.
