КАД ПОСЛЕДЊА СУЗА КАНЕ
Лишће је по земљи, мразеви све ближе,
Ходам полако као мрав да гмиже,
Још једна година измиче лагано,
За собом оставља трагове утабано.
И сваким даном том крају смо ближе,
Уз невољу једну, друга, трећа стиже,
Па нам живот мали као лист са гране,
Жути и нестаје, на друге ће стране.
Пријатељства бледе, одлазе другари,
Друмови све бржи, нама корак краћи,
Само седе власи у све већем броју,
Подсећају да близу смо, још старачком боју.
Снегови ће опет прекрити све стазе,
Ту где ходали смо, други ће да газе,
И свако ће трагове оставит у снегу,
Поплочаном стазом ил смрзнутом брегу.
Наша суза нека склизнуће низ лице,
Да смрзнута, ледна, као крајпуташ стоји,
Пролазника само да сети на време,
Кад носисмо своје, ал и туђе бреме.
Свака суза ледна сведочанство пише,
А последња падне и кад се издише,
На том путу задњем за животом жали,
Ех, много смо хтели, а бејасмо мали.