НАША МАЈКА
Ја бих да заглим уснуле равнице,
пре него што крене све да буја,
да у шуме још неолистале,
зароним пре свих славуја…
Са лијом радо бих шуњала гором,
до оног старог извора милог,
духу се шуме заклела тихо,
да знам да кријем тајну ко’ нико…
О чујеш ли ме језера вило,
одведи ме на бал сванућа
да са Месецом попијем вино,
док не замирише погача врућа….
Са оном старом баком на брегу
поседела бих и без речи,
њена доброта , дубоке боре…!
тим доплим дахом све ране лечи….
Солунске приче од старог чиче,
што носи шајкачу и суче брке…
Опростите, али више ми годе,
јер праву мудрост рађају муке…
Кад видим лавину безосећања,
сетим се дубоке гробнице плаве,
почнем да јецам за умрлима,
што за слободу дадоше главе…
Мисли ми лутају Газиместаном,
док се у Лазарици понизно молим,
радо бих бдела на светом месту,
да своме роду залечим боли!
Нек свако српско чедо сазна,
за мајку Србију где год да је,
прошлост и садашњост нек се помире,
у име слоге и старе славе!
(с) Миладиновић Сандра