Прометејима Нових идеја
Слављени били стихови ваши,
песнички Прометеји Нових идеја!
Пузите ко змије, сишете ко ваши,
На уштрб културе- до славних алеја.
Слављена била осушла рука,
млитава мишица што пером сриче,
деобом светла, таме и мука,
безвредне песме, ругобне приче.
Балавих слина над речју, над палим,
оргија у блуду оркестар исти.
Има ли смисла? Кога да жалим?
Увели су давно сви наши лист`и.
Остало стабло, корен да збраја,
Шантића, Дучића, Бојића, Диса…
Бесмртне песнике исказног сјаја,
бацили Нови испод кулиса.
Бацили полет, на телесност свели,
љубав и водиље људскости, славе,
преко вреднијих у врх се попели,
изливајућ таму из пусте главе.
И важу, и мере, и секу, и деле,
и мешају прсте у работе сваке,
калеме младице на патрљке увеле,
здраво ткиво кљују ко свраке.
Култура је свратиште, мој друже јадни,
у коло вражије тешко се хвата,
стиховна реч што пишу гладни,
удавили омчама својих кравата.
Смислили Нове стилове своје,
којим ће златили Царево рухо,
навукли на се партиске кроје,
све песме зборећи у глуво ухо.
Угланом у своје, сујете пуни,
нарцисни, млаки, болни од горди,
вуци и звери у овчијој вуни,
вође испразних, безличних хорди.
Песма је мртва, мој драги друже,
свуд влада нагост, у глупост се расточи,
уздама чврстим памет се држи,
да не диже гласа, да заклапа очи.
Мутави урлају,задњи су први,
на огњеној ломачи спалили књиге,
Отаџбину брисали из наше крви,
просвећени, модерни- човечије љиге.
Слављени били сви стихови ваши,
песнички Прометеји Нових идеја!
Пузите ко змије, сишете ко ваши,
на уштрб културе- до славних алеја!