ГЛУВЕ УСНЕ
Oве глуве усне,
хтеле би да знају,
како је то љубити,
тамо у бескрају,
како је то хтети
волети и моћи,
како је то пламтети
ко’ ватра пре ноћи,
како је то са усана,
слатких ко’ баклава,
прећи на образе,
где се румен ваља,
пупуљају руже,
скривају се сенке,
хоризонт се шири,
због тајни осеке,
изгарају шаке, руке,
нежне речи,
извиру потоци,
пречице ка срећи,
навиру надања,
ко’ поља у мају,
па клице из семена
опиру се змају?!
Хтеле би да лутају,
све више и више,
да пусте корење,
прошире ”ратиште”…
поткрепе илузије,
које нису среле….
Ове глуве усне
још увек су вреле!
Зато нек се десе
све суђене страсти,
сви летњи немири,
јесење ”пропасти” и
зимске идиле,
сред мећаве снажне,
кад бане пролеће,
нек не буду важне…
Чак и ако тада
крај схватимо да је,
ове глуве усне,
хтеле би да траје!
Навек!
(с) Миладиновић Сандра