К Р А Ј

Кад кренеш!

Кад одустанеш од сенке под липом,

и успут

покупиш отиске мисли

са тротоара под прозором,

и мирис опраног степеништа

на коме у америчким конзервама

цветају љубичице и роза мушкатле,

не осврћи се.

Не слушај шапате који ће те осуђивати,

презирати твој пркос

над стварима које ће неминовно нестати,

прећи у неки сасвим други облик.

У ствари, и ти ћеш

чим те прва улица зграби и прогута

постати жута хризантема на прозору старе зграде с јесени,

или светиљка у башти ресторана

над столом за којим се непознати љубе.

И ја ћу престати да у новчанику носим твоју слику,

јер ћеш ми се поспана, весела, уплакана, несташна ….

приказивати у новим издањима савремене љубавне поезије,

на сликама импресиониста у галеријама

у споредној улози девојчице у шареном хаљетку у позоришту,

у мелодрами на тевеу у ситне сате.

Али ни улице, ни писак локомотиве у даљини

неће, знам то поуздано

не могу, мени да те врате.