Kap po kap ne prestaje da pada,
jesenja kiša hladna i tužna;
nebo se duri, nestaje nada,
da kiša spere sećanja Tužna.
Sećam se tada mladi smo bili,
zalud zakletvu meni si dala;
da čuvaš gnezdo koje smo svili,
lagala si, nisi izdržala.
Bila si samo besna i kivna,
vetar slomi našoj ruži grane;
previše mlada, malo naivna,
pokloni njemu noći i dane.
I htedoh tada tačku da stavim,
još uvek bol mi dušu prožima;
još i sada naivan se pravim,
da te u meni još uvek ima.
Znam da vreme sećanja ne briše,
moje nebo nema sjajnu dugu;
nit prolećne Bogom dane kiše,
Neće moći da mi speru tugu.
Ne krivim te to je kazna moja,
da svoj život provodim u laži”;
sudbina je moja lažnog kroja,
samo ćuti, ništa mi ne kaži.
Za neverstvo neću da te pitam,
i što život moj je tužni geto;
iz tvog oka mogu da pročitam,
da ti samnom ništa nije lepo.
Kada kiša niz odluke krene,
kao mokro pokunjen stado;
lagala si al’ zašto si mene,
kad sve svoje samo tebi dado’.
autor
Jovica N. Đorđević