Košava
Košava ko’ luda noćas udara
do koštane srži stiže
sve iluzije razbija
košava
mrak, ti i ja
slika nestvarna
nepostojeća
a duša je tako živo oseća
kao ruku tvoju preko ramena
umršenu kosu moju
preko tvoga obraza
zvonki smeh tvoj
blista u mojim očima
a od svega samo košava
surova, luda
posvud udara
snove budi
iluzije razara
u inat joj po huku hodam
čak i osmeh licu dodam
šta je luda košava
i da je sto puta jača
ne bi te odnela
srce te ne da
duša sakriva
nek mrznu ruke
vetar nek ujeda
dug je korak moj, siguran
znam kud sam krenula
ni orkan mi ne može ništa
a kamo li košava
možda je ona luda
al’ ne zna ni blizu ona,
koliko luda sam ja
i srce ovo
kad sreću oseća
Svetlana Tadić
(Прочитано: 43 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.289.264 пута)
