УЗДАХ МРТВИХ…
Све, све је мање
Људи што дишу
У ропцу гуше се
лажног живота
А прах вечности
Их прекрива брзо
Ваљда од стида
Дрхти срамота!
Не, и не слутих
Колоко близу
Смрт хода брижна
И не стрепи
Колико њих
Под руку држи
И док ходају
Нико не бежи!
Неки се смеју
Бахато пију
Развратно шапћу
Ко да су луди,
Подмитили би
Ватру и воду
У складу доба
Што им се нуди!
Други се врте
Као сулуди
Подмећу ноге
И сами себи
Па се од чуда
Чуде небризи
Што “слепци”не виде
Док болан лежи!
И то је коло
Дуже од лажи
Веће од сенке
Страха страхоте
Робови ћуте
Јер их и не чују
Браћа што глува
Кују грехоте!
О Боже ено
Паћеник пати
Сиромах дрхти
Над трунком хлеба
Нису се снашли
Јер ново време
Тражи “хероје”
“Послате” с неба!
Пере се савест
Очи склапају
Поштење убија
А душа ћути
Кога би јадна
Пустила себи
Кад од самоће
Најгоре слути!
О злато, злато,
Проклето било
Новци што харају
Ватрама пакла
Без душе осташе
Војске бескраја
И дах застаде
Нади сред стакла!
Изгнана истина
Пустињом хода
Као испосник
Док следи Сунце
У ритама се
Под месечином
Спушта на камен
И грли скуте!
Пући ће, пући,
Лом ће се дићи,
Крваве биће
Најлепше риме
Које би вечност
Поделила
Да има с киме
Што има име!
Док безимени
Около круже
Као гарвани над
Бојним пољем
Прошлост се стиди
Знамење ћути
Дал’ то из гробова
Уздушу мртви!?
© Сандра Сања Мајра Миладиновић
