Повратак

Над градом месечина тиња, а црквени звоник – чирак
Трпезом ноћи звезде се просуле као златне мрвице.
Сенку ти нежну пусте улице испратиле на починак
Сузе су росом кануле на твоје усне, ружи на латице.

Бродоломник и утопљеник после љубави к`о после потопа
Барку, ја – древни Ноје, градио сам за снове од нада.
Дуж твојих обала палио свице да те се моје тело докопа
сав мој свет да би могла да будеш, и једини путник и посада.

Када у око небесно закорачим као у собу за праштање,
све маске падну и нестану сенке што скриваше нам лица
Уплетен сам у свилу косе као марионета у пауково ткање,
а у грудима ми се као у гробу настанила кривица

Где ноћас спава љубав? Коме је сан исповедаоница?
Без речи утехе, претворио сам из грла пој у врисак
Из напуштеног гнезда молитве лете у јатима снохватица
на згаришту љубави сам сам у диму окамењени ожиљак