Добродошли!
. Hladnom vodom spaljena… Belim danom davljena… Neljudi hoce banane…. Smetaju im tudje ciklame… . Sepure se bahati briznici Pricajuci bajke.. praveci skandale…. Malo im dukata i fotelja… Kupuju i vazduh od poverenja… . Zakasljace stonoge Bjezeci od svoje sjene… Lomice kamere i naocare… Prohodalo je…. – sahranjeno celjade.
.
Hladnom vodom spaljena…
Лепо је сећати се младости, љубави, прошлости… 23.02.2016. године у 18:00 сати у Крушевачком позоришту присетићемо се времена која су нас некад чинила срећним. Присетићемо се младости, љубави, среће и бићемо опет млади, заљубљени, срећни. Присетићемо се кроз поезију и музику, јер тако је налакше и најлепше одлутати у прошлост, одлутати у лепоту. Зато, будите … Настави са читањем “Носталгична песничка сусретања – ПоезијаСРБ 2016”
Прометејима Нових идеја Слављени били стихови ваши, песнички Прометеји Нових идеја! Пузите ко змије, сишете ко ваши, На уштрб културе- до славних алеја. Слављена била осушла рука, млитава мишица што пером сриче, деобом светла, таме и мука, безвредне песме, ругобне приче. Балавих слина над речју, над палим, оргија у блуду оркестар исти. … Настави са читањем “Прометејима Нових идеја- Зоран Танкосић”
Прометејима Нових идеја
Слављени били стихови ваши,
песнички Прометеји Нових идеја!
Пузите ко змије, сишете ко ваши,
На уштрб културе- до славних алеја.
Слављена била осушла рука,
млитава мишица што пером сриче,
деобом светла, таме и мука,
безвредне песме, ругобне приче.
Балавих слина над речју, над палим,
оргија у блуду оркестар исти.
Има ли смисла? Кога да жалим?
Увели су давно сви наши лист`и.
Остало стабло, корен да збраја,
Шантића, Дучића, Бојића, Диса…
Бесмртне песнике исказног сјаја,
бацили Нови испод кулиса.
Бацили полет, на телесност свели,
љубав и водиље људскости, славе,
преко вреднијих у врх се попели,
изливајућ таму из пусте главе.
И важу, и мере, и секу, и деле,
и мешају прсте у работе сваке,
калеме младице на патрљке увеле,
здраво ткиво кљују ко свраке.
Култура је свратиште, мој друже јадни,
у коло вражије тешко се хвата,
стиховна реч што пишу гладни,
удавили омчама својих кравата.
Смислили Нове стилове своје,
којим ће златили Царево рухо,
навукли на се партиске кроје,
све песме зборећи у глуво ухо.
Угланом у своје, сујете пуни,
нарцисни, млаки, болни од горди,
вуци и звери у овчијој вуни,
вође испразних, безличних хорди.
Песма је мртва, мој драги друже,
свуд влада нагост, у глупост се расточи,
уздама чврстим памет се држи,
да не диже гласа, да заклапа очи.
Мутави урлају,задњи су први,
на огњеној ломачи спалили књиге,
Отаџбину брисали из наше крви,
просвећени, модерни- човечије љиге.
Слављени били сви стихови ваши,
песнички Прометеји Нових идеја!
Пузите ко змије, сишете ко ваши,
на уштрб културе- до славних алеја!
АНЂЕОСКА СУЗА Tреба ми доброта више од хлеба, од чистог ваздуха и питке воде, треба ми пријатељ који ме гледа, као човека од крви и коже… Треба ми љубав без иједне маске, и чиста као ведро небо, да ову бол која ме сатре, излечи глатко ко’ пчела медом… Треба ми мудрост која куља, опроштај који … Настави са читањем “АНЂЕОСКА СУЗА….. Миладиновић Сандра”
АНЂЕОСКА СУЗА
Tреба ми доброта више од хлеба,
од чистог ваздуха и питке воде,
треба ми пријатељ који ме гледа,
као човека од крви и коже…
Треба ми љубав без иједне маске,
и чиста као ведро небо,
да ову бол која ме сатре,
излечи глатко ко’ пчела медом…
Треба ми мудрост која куља,
опроштај који се улива у жељу,
треба ми хиљаду опасних бура,
да вољенима врате веру…
Бар једно огледало душе,
дан где ћутање узима престо,
и ветар да сваку паучину,
врати у прошлост где јој је место…
О мајко, моја ливадице,
и моје шуме око села,
све ваше гране,узданице,
а сви цвркути постеља бела…
И једна реч би глад утолила,
ко’ ехо звона наших светиња,
треба ми доброта више од хлеба,
ко’ чиста анђеоска суза детиња!
(с) Миладиновић Сандра