Јутро доноси крај Зашто ли се сунце сваког дана пење, и израња негде из рубова града, прекидајућ` игру и страствено бдење, раставља и тишти жарна срца млада? Питам се док слушам ужурбане сате, како њечу гласну крвоточну струју, уздају и кроте разуздане ате, и ритмиком својом тежак оков кују. Ах, премила моја, … Настави са читањем “Јутро доноси крај- Зоран Танкосић”
Јутро доноси крај
Зашто ли се сунце сваког дана пење,
и израња негде из рубова града,
прекидајућ` игру и страствено бдење,
раставља и тишти жарна срца млада?
Питам се док слушам ужурбане сате,
како њечу гласну крвоточну струју,
уздају и кроте разуздане ате,
и ритмиком својом тежак оков кују.
Ах, премила моја, првим зрачком светла,
наша песма више зачути се неће.
Жари сад већ туле и кликтај је петла,
свршетак и конац наше луде среће.
Ех, да имам макар, зрно неке моћи,
да продужим ноћ бесконачно дуго,
и окончам јаде што ће скоро доћи,
ех, да ми је моћи, не бих хтео друго!
Ал` ето не могу, није мени дано,
да будем господар времена и доби,
све је моје слабо, крхко, надјачано,
патљиво и болно, предато тегоби.
Све је тако залуд, а мисли још жуде,
а тела још дрхћу, а ватре још горе!
Све је тако залуд…, хладне зоре руде,
узалуд се драга наша срца боре.
Растанак је дошао на сунчеву зраку,
сад се виде јасно два супротна пута,
љубав што се роди остаје у мраку,
да вечно тумара, да беспућем лута.
