Дан: 26. фебруар 2016.

Probudih se oko mene belo
i doktora zabrinuta lica,
“Sad je dobro, on nam se vratio”.
Tiho reče jedna doktorica.

Pogledom sam potražio tebe,
kraj mene si bila uplakana,
tužno si me tada prekorela,
“Zar da odeš,… da ostanem sama!?”.

Htedoh reći; Ja da bežim neću,
da je ovo samo opomena,
da me nisu lekari vratili
već njen dodir a i ljubav njena.

Htedoh reći al’ nemadoh snage;
“Zar d’ ostavim voljene i drage?!”.

Milovan Petrović

Туђина

 

И лети кад пада, хладна је киша,

Бљутав је хлеб овде зарађен,

Чудни ме кипови гледе са ниша,

Погледом њиховим посве сам загађен.

 

И кад су дани, све тмурно и сиво,

Нигде човека од срца што пева,

Све некако тихо, запело, дремљиво,

Будно, а опет, као да снева.

 

И сваки осмех ко преболан  грч,

Који се не може са лица скинути.

Од самог злата искован врч,

Из којега пијеш, а не мо`ш се напити.

 

Овде се грца од привидне среће,

За њу се трампи тело и душа,

Вуци навукли коже јареће,

Новцем и лажју човек се куша.

 

…И пада, о , како пада, у разврат,

Ко што се пада у наручје мати,

Ко  загрљај драгог кад падне за врат.

Овде се са самим собом брати…

 

И нема присности. Ни жене, ни човека,

Ни речи оснажљиве, искрене блискости,

Живот се не живи, живот се чека,

Кад попусти тело и иструле кости.

 

Деца расту без румена образа,

Срамота је одавно прогнана , као

Сметња напредка, носиоц пораза,

Мочвара слободе , најгори пакао.

 

И вреде некакве чудновате вреди,

Све пресјајно, стерилно, исто,

Нема задовољства, муке ни једи,

Загађена суштина а друштво чисто.

 

И лепљиво и мамно, ко мрежа

У коју се уплели ројеви мува,

У безглавом зују моралног метежа,

Плен пауку поредак чува.

 

Ох, где бијах, а где сам сада?!

Ни не памтим више живот земљака,

Од чобана постадох овца из стада,

Продадох себе за пар сребрњака…