Дан: 23. фебруар 2016.

ТРАЈАЊЕ – Срећко Симић

ТРАЈАЊЕ   Кад сат закуца јутро Твоја ме рука из сна покрене И осмех се у грудима расплине Ти си највећи део мене   Не бројим дане, сате, минуте Кад ме твог додира срећа покрене И као лопов срце ми краде Ти си најлепши део мене   Тако низ матицу љубави пуштам Све мисли своје, … Настави са читањем “ТРАЈАЊЕ – Срећко Симић”

ТРАЈАЊЕ

 

Кад сат закуца јутро

Твоја ме рука из сна покрене

И осмех се у грудима расплине

Ти си највећи део мене

 

Не бројим дане, сате, минуте

Кад ме твог додира срећа покрене

И као лопов срце ми краде

Ти си најлепши део мене

 

Тако низ матицу љубави пуштам

Све мисли своје, срца откуцаје

Нек за тебе само од сада дишем

Нек ово наше заувек траје

 

Кад мраз у поноћ прозор окује

И моје мисли постану ледене

Топлина твоја срце оживи

Ти си најтоплији део мене

 

Кад се на јутро облаци спусте

И немир однекуд крене кроз вене

Рука  ми твоја снагу даје

Ти си најјачи део мене

 

Тако низ матицу љубави пуштам

Све мисли своје, срца откуцаје

Нек за тебе само од сада дишем

Нек ово наше заувек траје

 

 

NA MJESTU LJUBAVI ~ milka vukic v.

” ljubav za Ljubav” . Na mjestu ljubavi Skamenjene su pregorjele suze Otrovana arterija se razlijeva Isina je progledala. . Uplakan jablan grane savija, Anđeo sna nema, Puca grana, moć se raspada, Nema mira na raskršću pira . Pogledaj istinu, spusti glavu, Ne živi se u romanu… Zapali ponekad svjeće Zasadi i cvijeće…

” ljubav za Ljubav”

.
Na mjestu ljubavi
Skamenjene su pregorjele suze
Otrovana arterija se razlijeva
Isina je progledala.

.
Uplakan jablan grane savija,
Anđeo sna nema,
Puca grana, moć se raspada,
Nema mira na raskršću pira

.
Pogledaj istinu, spusti glavu,
Ne živi se u romanu…
Zapali ponekad svjeće
Zasadi i cvijeće…

ШЕТАЧ

У оној Рашковој, ђе се окупљасмо, за карираним столњаком, више те нема… Додуше, нема ни кафане, ни старог кина… Oног премудрог ћутања уз чашицу… Као, ни последњег никшићког боема… „Све су то свјетови, лафе“…дугачак пепео с цигарe се руни… „Моји, твоји али Свјетови лафе… И не дај да те то буни“ Видим га, кaо да … Настави са читањем “ШЕТАЧ”

У оној Рашковој, ђе се окупљасмо,
за карираним столњаком, више те нема…
Додуше, нема ни кафане, ни старог кина…
Oног премудрог ћутања уз чашицу…
Као, ни последњег никшићког боема…
„Све су то свјетови, лафе“…дугачак пепео с цигарe се руни…
„Моји, твоји али Свјетови лафе…
И не дај да те то буни“

Видим га, кaо да је сад…
Замишљен, у облачку дима…
Газећи…корзоом,
као по, Кремаљском Црвеном Тргу…
Да корача…
Плови… Никшићки, Боемик, Сликар и Пјесник
На глави му сјди сјеверњача…

Вјечност, ће те…
Та шарена курва, што ријетке воли
Са очуђеним сликама твојим,
усвојити…
Видим те…као кроз маглена стaкла…тад,
у загрљају њеном, испуњаваш свој град…

Ти…
Улицом својом,
на главни корзо силазиш…
Cјениш се пред бронзаном фигуром ШЕТАЧА
Па се чуду не можеш ишчудити…
Гле, чак и натпис у дну угланцан има…
„ШЕТАЧ“
„Умјетник и боем,
Војичић Жарко“
Звони…
Мједеним словима…