КАП СВЕМИРА
Ја сам кап,
и моји снови су дар са неба,
у свачијим очима назирем душу
и дрхтај срца уснулих зеба…
У перју што светлуца попут Месеца
крију се бисери јутарње росе
очи реке ко’ богиња лепе,
шапат поскока кошуте заносне…
Не, ја само видим,
бесане ноћи у срцима жељним љубави,
и тако тугу ко’ бибер требим,
из гнезда птића плачних и убогих!
И знам да је истина,
та која навире попут гејзера од памтивека,
и сија звезда чемерне барке,
док плови тихо издалека…
Ја сам кап,
и никада не судим,
ни руци што ми нож забија,
ни пријатељу што ме издаде,
душа ме заболи, али то је лакрдија!
Највећи непријатељ у нама спава,
у нама збори јаче од иког,
и зато нећу да заваравам,
ту кап свемира,
која сам притом!
(с) Миладиновић Сандра