Месец: март 2016.

Ponekad eto zalutam tako
u istu staru kafanu,
ponekad spretno okrenem leđa
dosadnom, običnom danu.

Ponekad, sebično, poželim za sebe
bar malo, malo više.
Ponekad zaklon potražim u njoj
kada su u oku kiše.

Ponekad moje nemire smiri
muzika starog svirača,
ponekad tiho samo mi šapne;
“Ova se pesma ne plaća”.

Ponekad vino na tren mi samo
odagna iz srca tugu,
ponekad noć se danu nasmeje,
pruži mi ruku ko drugu.

Ponekad prolaznik u dugoj noći
za sebe kaže; Stani!
Opet se ista pesma čuje,
tužni je opet u kafani.

Milovan Petrović

Svako me proleće na mladost seti
na one bezbrižne dane,
kada nam mašta visoko poleti
i nigde, nigde da stane.

Svako mi proleće donese setu
sećanja vrate se meni,
dok moja jesen lagano stiže
prolećna trava zeleni.

Sunce latice zracima kupa
prolećnih prvih ruža,
dok moji dani sve brže teku,
obdanica sve je duža.

Svako me proleće na mladost seti,
a mladost ko mladost rana,
stidljiva, lepa, za starost slepa
u pesmi opevana.

Zašto se mladost ne vrati meni,
zašto se ne vrti u krugu,
zašto ko proleće sve ne ozeleni
zašto ne otera tugu.

Milovan Petrović

ДЕТИЊСТВА БЕЛУТАК

Кад се једном запутим
траговима расутим,
путељцима сећања…..
и стари албум отворим?
Прво ћу да свако сутра затворим
чак ћу престати и да слутим
када ме с јутра
успомне понесу…
Како су плодне моје равнице
и под стрехама белих кућица
гнезде се птице
а у брегове
априлско сунце топи закаснеле снегове
Још ме из далека
на кућном прагу мајчин загрљај чека
и нека се топла туга
док се над реком надвија дуга
из њених очију огледа.
Како ме милина обузме
када се обамрла мисао без борбе преда
сну у сенци старог дуда
а гласови драги долазе у откосе ветра
и све су ближи,
и свуда
процвао јоргован мирише
и у баште
док за летом пролеће уздише
датињству отварам прозоре маште
и док ме младост из прикрајка зове
у врбаке
оживљавам витезове
у брзаке
пуштам папирне бродове
за гусаре и пирате
док ме у стопу године вребају и прате
и упорно одбијају да ме врате
у живот прави
А ја ћу ипак да се једном запутим
траговима расутим
путељцима сећања
и стари албум отворим
и да свако сутра на тренутак затворим
бар за тренутак
док оживљавам детињства белутак.

Hvala ti što me se setiš
u snove što mi dođeš,
a tako bi lako mogla
kraj mene samo da prođeš.

Hvala ti što se radujem
i danas kad pada veče,
hvala ti jer znam da uskoro
naš san počinje da teče.

Hvala ti što još si uz mene
što dođeš u snove moje
hvala ti što mogu u njima
da ljubim usne tvoje.

Dođi, opet mi dođi
dođi kad noći su duge
dođi kad padaju kiše
dođi u san mi dođi
i kad me ne bude više.

Hvala ti za snove moje.
Hvala za usne tvoje.
Hvala,… al’ ipak želim
da te sa javom delim.

Milovan Petrović

Ja
Kalfa Vrhovnog Poete
Mukotrpno se učim poetskom umeću
Od Onog koji s lakoćom stvara najlepše ljubavne
Bez kićenja i jeftinih ukrasa
Najjednostavnijim slikama koje samo Njegovi izabrani vide
Što božju reč o krajnostima ljubavi tumače
Pesničkim metaforama
O nežnom milovanju lišća s lahorom
I olujama što lome grane i slabe snagu orkana
Pevam
O grljenju mirnog mora i pitome obale
I besu
Kad zapenjeni talas se obruši na tvrdu hrid
Pa mrve jedno drugo na piljke i kapi
Ljubavlju
Koje nema bez bura i bola
Ni obnavljanja bez smirivanja
U upornosti čekanja

Ja
Brbljiva žena
Postiđeno prepisujem od poetese u sebi
Kako voleti i ne tražiti prazne fraze
Tamo gde disanje zbog nekog izrekne sve
I pesma porekne plač
Zbog patnje bez koje me nema
Ni kao pesnikinje ni kao žene
I kad me sto put polomiš odlaskom
I izmrviš
Na stihove optuživanja i opraštanja
Čekanje sam tvoga povratka
Do iza moga poslednjeg dana
Kad između zemlje i neba pukne poetska nit
(što me drži za život)
I Majstor ućutka šegrta
U času
Kad vetar otkine poslednji list i stane
I more stihova o tebi ispari
Zajedno sa mojim dahom