ПУТ САМОХРАНЕ МАЈКЕ
У сам освит зоре
окрећем ти леђа
не питај ме зашто
јер спашавам душу
ти знаш добро да сам
окована дуго преживела таму
надјачала сушу….
И не желим више да ме кујеш ”златом”
јер оно је лажно као све што рече
а твоје су очи давно запалиле
сваку моју сумњу
у ватру што пече…
Жалосно је што сам
лудо помислила
да ће јањем свако милим ме назвати,
да ћу бити душа, миомирис цвасти,
сулудо бацила низ реку све части…
Будила сам некад успавани Месец
да ми чини друштво док му
тихо зборим о сну у коме сам
на грудима твојим сигурна и мирна,
срећна што постојим!
И сада после свега ти хладни дланови
и чемерно срце, не дају ми мира,
сећам се свих жеља једнога анђела
ни једна му није испуњена била…
На одласку рече нећу добро проћи
и нисам јер пси су одавно курјаци
а била сам Аска… сама се борила
ко’ да се на земљу спустише облаци..
Виртуозној игри верна сам остала
и невиној души што ми држи скуте
али људско коло жени не допушта
ни да буде сама, ни да кроји путе…
Ни да има речи, ни став испред сваког,
ни сузу да пусти када је заболи…
Ово српско коло не опрашта жени
ако све не трпи, не опрашта боли…
Сва сам понижења у клупко савила,
и све бесне чарке у амбис бацила,
све сам оне што су у јаму ме гурали,
крвљу залечила, у прошлост зашила….
И често се питам поред слатке душе
што ми даје снаге више него ико,
где су сви ти конци од Бога послати,
кад сам била сама… остављена ником?
(с) Миладиновић Сандра