Месец: април 2015.

ПОЗОВИ МЕ
Позови ме,
нећу ти рећи хвала,
заустави на трен ову птицу,
претворићу се у ваздух који,
титра док причаш у слушалицу…..

Позови ме,
немој да те понос понесе,
ти не знаш ходнике срца мога,
моје су стазе тако далеке,
а тако близу узглавља твога….

Позови ме,
ти немиру са неба,
уздах пронеси овом тишином,
сачувај код позива свога,
нек овај мелем буде са стилом….

Позови ме,
знаш вечност тебе чека,
Чаше се траже вина пуне?!….
Заласка чари помириши,
ја исто радим, у то се кунем!
(с)Миладиновић Сандра

САГОРЕЋУ ОД ЉУБАВИ
Дан је био посебан, измишљен, а опет једноставан. Све је подсећало на детињство и кликере у којима се преламају дугине боје, на воденице од трске и мале ветрењаче. Ипак, нисам била у свом родном крају. Била сам у новом граду, пуном ветрова који су кружили и као виртоузи сликали најлепше руже. Ускоро су ми улице, на самом почетку толико стране, постале тако блиске и познате. Нисам ли ја овде давно била или можда живела у неком претходном животу? Смешно питање које понекада поставља човек себи, али зар сам живот и није мистарија коју никада не схватимо до краја?!
Црвено светло на семафору ми је прекинуло размишљање, а слике лепих фасада су се преда- мном ређале као у неком високобуџетном споту. Овде би било лепо да се појави девојка у црвеној хаљини попут виле и да прошета као фатаморгана. Ветар би јој мрсио косу и играо се са дугом лепршавом хаљином. Док би се сунце играло по њеном лицу, она би покушавала да се заштити руком. Бела кожа бљеснула би као алабастер и задивила би пролазнике својом несвакидашњом лепотом. Дивна сцена. То је моја неостварена жеља, филм и све у вези уметности.
Ех, те неостварене жеље…морам да размишљам о бескрају свемира и томе да време не постоји, да постоји само за нас незналице…Да, и ја сам незналица……
Жуто светло најавило је зелено и прелезак широке улице. Куд сам понела овај шешир када га сваки поветарац носи па изгледам смешно са руком којом покушавам да га сачувам,иначе би одлетео попут птице ношен ветром. Не, сигурно га не бих стигла, једино уколико би неки случајни пролазник успео као акробата да га дохвати, и да тај непознати летећи објакат врати са љубазним смешком власнику – мени. Овде су сви љубазни и тихи. Све ми прија. Тај мир ми је одавно требао, али ја немире носим са собом као навику, ето као тај шешир црне боје. Али, морам да признам да волим шешире разних боја и облика и знам да ћу их увек радо куповати.
Овде га наравно више нећу носити, посебно у време кошаве, јер више изазива смех и страх него што служи својој сврси.
Боја неба је данас баш посебна или је то мој скривнени сликарски таленат?
Улазим у радњу привучена керамичким предметима и кристалом и питам за цену пиксле. Продавачица се чуди мојој речи „ПИКСЛА“. Каже да је одавно није чула и да звучи тако чудно.
“ Ја сам са југа,“, одговарам јој,“али признајем да је пепељара лепша и пријатнија реч за слушање.“
Делује културнија и некако наша, домаћа.Мада се многе речи одомаће баш брзо на овом плодном тлу.
На крају смо се обе смејале и на њен пристанак сам запевала једну стару изворну песму из мог родног краја .Засигурно сам оставила пријатну атмосферу иза себе. Волим да усрећујем људе и увек ми тешко пада туга на њиховим лицима, она прикривена у речима и гестовима, нека урођена жеља да изазову хаос и неред. Несрећу треба заобилазити када год то можемо, када год то живот дозвољава. Људи је носе са собом и изазивају, као да желе да сви буду тужни. Хеј, рекла бих ја, баците све предрасуде, све трауме и осмехните се новом дану, новом рађању јутра, заласку сунца пред ноћ. Живот је чудо.
Чује ли се одјек ових мојих немих речи!? Тај ехо мора да је јак, хахаха!!!! Морам да се насмејем сама себи, јер нема близу пролазника, иначе би се неко зачудио!
Преда мом се шћућурио пас луталица. На почетку сам их се плашила. Сада их само заобилазим, али овај ми је постао тако драг. Увек лежи на једном месту испред киоска и јури за точковима аутомобила, као људи за новцем и статусом. Али, он то ради без надокнаде, чак и ризикује живот због задовољства или неког скривеног хира, можда неке пасје љубави. Сигурно га продавачица новина храни, надам се и барем мало воли, јер људи увек гледају искључиво корист.
Зашто пишеш кажу, какве користи од тога имаш?
Када пишем ја се исплачем, насмејем, нашалим, одглумим, и све то од срца и душе. То је мој спас, моје сунце и анђео кога држим за руку. Нормално, то је мој неми одговор, мој унутрашњи монолог. Кога брига шта мене усрећује. Емпатија је скоро непозната именица и појава!
А како је дивно волети! Лепше се спава, устаје, корача па и тугује.
Волим,волим, волим и волећу…
Да, сагорећу од љубави!
(с) Миладиновић Сандра