Oprosti mi sine ruskih stepa
što ti pišem ovo kratko pismo,
mi živimo u druga vremena
pa se nikad upoznali nismo.
I moj otac kao tvoja majka,
često čeka u starom kaputu,
da se vratim sa hladnog severa,
u rukama drži dunju žutu.
Noži finski davno zarđali
ostavljeni u prošlosti davno,
i da dođe do kafanske tuče
sin bi ipak prošao mu slavno.
Ni zbog čaja u Tursku ne moram
nit zbog žena prekrivenih lica,
sve je sada tu na dohvat ruke,
Evropa je Turska čajdzinica.
Na Bosforu trgovina cveta
svila više sad nije na ceni,
sad se “belo” dosta bolje proda,
a more se kao nekad peni.
Evropa je uboga starica.
Stara dama sumnjivog morala,
sakrivenog, izboranog lica,
sve u svilu i šal iz Horosana.
Svom ću ocu vratiti se skoro,
kad proleće baštu ozeleni,
jer da skitam po belome svetu,
odavno je dosadilo meni.
Oprosti mi što ti ovo pisah,
ne znam šta bih još mog’o na kraju,
karavani i dalje prolaze,
a kerovi kao nekad laju.
Milovan Petrović
–