Дан: 27. април 2015.

Ne pevam o proleću prigodnu

O buđenju i bujanju  ljubavnog ludila i nagona

Kad  polude trave kunići  i pesnici:

Neka mi oproste  april i sezonske poete

Što moja ljubavna o tebi nema godišnje i životno doba

I ne treba joj podstrek prolećem,

Niti spektaralnost  aprilskih cvetova i opširnost  reči

Za pesmu u Lorkinom maniru :

Zeleno, volim te zeleno.

 

Moja ljubav nije travka što raste  samo s proleća,

Ni strast kunića što periodično polude zbog parenja,

Niti sam ja podobna   pesnikinja

Kad mi  ni  aprilski uznemirujući razvigor

Nije izgovor za  poemu o zefirima tvoga disanja,

Jer i u decembru

Bio si mirisni južni vetar ljubavi,

I cvetao je raskošno   moj poetski svet,

(istina,

malo sam se stidela svog nepristojno bujnog  zimskog proleća

pred onima koji  pristojno biraju  pravo doba za ljubav)

Kad je i  sneg sipao  behar  tvojih iskrenih  irisa po meni,

I pevala me podmlađena  sunčana ptica u tvojim prsima

Pod  oskudnim  zracima zubatog zimskog sunca,

Toplo,

Tekla je tada tvoja  crvena  reka

I topila sive  snegove godina

U prolećne bujice boje purpura …

 

O dragi,

Dragi moj,

Neiskreni su sada tvoji irisi,

Ovog zlog aprila,

Reči ti govore ono što ne potvrđuju oči,

I svet  se osuo strašnim  cvećem  boje tišine

Što miriše  na lanjske snegova i uginule prepelice,

I jedino što cveta crveno sad je  moj  stid

Što za greh tvoje neljubavi

Okrivih  proleće a ne tebe.