ДОК ПРОЛАЗИШ ГРАДОМ – Мирослав Мића Живановић Као и сви други, дивим ти се крадом, заборављам поглед негде на твом телу , можда и не слутиш док пролазиш градом, дечацима ледиш крв тек узаврелу. Све некако стане, заћути у трену, а погледи неми у стопу те прате, прошапће неко види ону жену, кад одмакнеш лаже … Настави са читањем “Pesme nedelje aprila 2015 bira – Lepa Simic”
ДОК ПРОЛАЗИШ ГРАДОМ – Мирослав Мића Живановић
Као и сви други, дивим ти се крадом,
заборављам поглед негде на твом телу ,
можда и не слутиш док пролазиш градом,
дечацима ледиш крв тек узаврелу.
Све некако стане, заћути у трену,
а погледи неми у стопу те прате,
прошапће неко види ону жену,
кад одмакнеш лаже да од некуд зна те.
Ако се окренеш ил застанеш мало,
свако главу доле ко да нешто тражи,
од погледа твога занеме јунаци,
настане тишина ко на мртвој стражи.
И тако данима увек иста слика,
а ја бих да могу да измислим нешто,
да измамим осмех са воштаног лика,
што као у сефу крије душу вешто.
Ма признајем јеси ко богиња збиља,
али и у теби женско срце бије,
пала је и Троја, Рим, Спарта, Бастиља,
нетакнуто ништа још остало није.
Но Амор и ја смо већ дуго у свађи,
најбоље сам стреле потрошио давно,
нека на те куле јуришају млађи,
и без тог трофеја осећам се славно.
Е, ово већ личи на познату причу,
о киселом грожђу и лукавом лисцу,
за мене је касно, одустајем часно,
а твоја лепота нек опрости писцу.
© Мирослав Мића Живановић
СРПКИЊО – Јовица Станковић
Шта се ово данас са тобом збива
Утробу си своју много олењила
Вековима твоје богатство се мерило
Колико си живота подарила.
Света је дужност пород имати
Рађај Српкињо или нас неће бити
Косово свето нас опомиње
Шта се Србији може догодити
Друга кнежева клетва са небеса се чује
Свети завет је мајка бити
Српкињо за спас Српства и Србије
Утроба твоја одлучујућу битку бије
Тешка судба да Србију не би стигла
Српкињо три живота роду подарила
Витешву чељад задојила
Брата сеју животом својим да их љуби
Србине роде мили част мајци
И породици да сте повратили
Са вером Божијом
Ова заповест се лако прима
Ко у овај бој не крене
“Од рода му ништа не родило
Ни у пољу бјелица пшеница
Ни у брду винова лозица”
© Јовица Станковић
У СЕНЦИ ДИВЉЕ ТРЕШЊЕ – Даница Рајковић
Стоји у сенци дивље трешње
Гледајући зелени лист како се буди
Сунце златно и топло сија
И својим сјајем пролеће руди
Љуља се капут на погуреним леђима
А ветар носи седе праменове косе
Лете лептири по зеленој трави
Топлину и радост са собом доносе
Он је и даље у сенци дивље трешње
Кроз мозак пролећу бројна питања
Можда памти неко зло време
Или су то ипак само лепа сећања
Сенка почиње полако да бледи
Док Сунце креће на далеки пут
Он и даље стоји испод те трешње
Чека Месец да засветли жут
И осветли на кори драго име
Уцртано тог давно прохујалог дана
Када су се волели у сенци дивље трешње
Све чекајући да сване зора рана
© Даница Рајковић
НА ИСТОМ БРОДУ – Миладиновић Сандра
Мирише бехар у твом загрљају,
да је сувенир да га сачувам,
сан, да га сањам док постојим,
небо – да увек руке му пружам…
Наслоним главу на твоје груди,
осећам како дамари бију,
као врућ ветар душу ми греју,
уздаси ништа не сакрију…..
Ти и не слутиш моје стрепње,
све моје слутње што ме гоне,
а хладне кише понекада лију,
потоци суза, па душа клоне….
Насмејем ти се као птица,
ни трзај зеница да приметиш,
не дам да залуташ у ходницима,
као дивљи вранац пољем полетиш…
Тихо ти овлаш додирнем душу,
онда када се најмање надаш,
и ја сам звезда која сија,
не бих поднела да ми страдаш!
Мисли да си слободан као и ја,
јер севдах воли слободу,
плови тим бурним даљинама,
ипак смо увек на истом броду!
(с) Миладиновић Сандра
