Noć nestvarno prazna, nigde nikog nema samo senke duge što mrtvilo ruše, grad davno zaspao, ulice jezive a po njima šetaju izgubljene duše. Restorani dugo već su zatvoreni, ponoć davno prošla, samo koja sena dok ulicom luta bez pravca i cilja još po neka duša davno izgubljena. S polu praznom flašom jeftinoga pića, lutaju po … Настави са читањем “IZGUBLJENE DUŠE – Milovan Petrović”
Noć nestvarno prazna, nigde nikog nema
samo senke duge što mrtvilo ruše,
grad davno zaspao, ulice jezive
a po njima šetaju izgubljene duše.
Restorani dugo već su zatvoreni,
ponoć davno prošla, samo koja sena
dok ulicom luta bez pravca i cilja
još po neka duša davno izgubljena.
S polu praznom flašom jeftinoga pića,
lutaju po ovoj avetinjskoj noći,
u srcu se iskra zadnje nade budi;
“Svanuće i nama, mora zora doći.”
A noć tamna, mrkla, nikako da prođe,
kao da se sama s večnošću verila,
na uglu ulice, iza stare krčme,
sudbina se dušama, zlobno iscerila.
Skamenjene strahom na trenutak staše
dok zla sudba s ugla drsko im se ceri,
čime zaslužiše tu sudbinu svoju,
ko im sreću podlo, na gramove meri.
Sa flašom u ruci jeftinoga pića
i dalje lutaju bez nade i cilja,
izgubljene duše sa senkama noći
lutaju po gradu, gradu izobilja.
Milovan Petrović
–
