Neću ti posvetiti ovu malu pesmu kćeri moja
Posvetiću ti zapečaćenu Knjigu o Ljubavi
Sa petsto poema o Poslednjem
Ostavljam ti je
Kao ključ kojim ćeš osloboditi sebe samu
Jednom
Kad budeš imala godina koliko ja sada
I ja ne budem više tu
Ni moje oči
U kojima sebe vidiš mladu i kad osediš
I ja te vidim kao nevinost i kad si sama sebi greh
Lastavice moja
Tek tada je raspečati
Jer nećeš razumeti pre
Kako se poslednji put leti i pada
Sada
Sudila bi mi kao majci brakolomnici
Tada
Pomilovaćeš me kao ženu
I moje pesme biće pomilovanje tebe
Kad poslednji put budeš (po)grešna
Čak i za svoju mladu kćer
Jer si nekome i sebi sjala poznom ljubavlju
I ugasila se jer ste se ugasili i prošli
Rođena
Tek tada razlomi pečat moje duše
I pusti da te moje pesme teše
I ljube da prođe gde boli
Kad te više ne bude ljubio Poslednji
Tek kad se oprostiš od ljubavi
Oprostićeš mi mojih petsto poema
Ne čitaj ih pre nego što prođeš
Kroz ono što ne prolazi
Ni kad prođeš
Kćeri moja
Ženo…
copyright © Nena Miljanović