ЈЕЛЕНПОЉАНА Ову причу бележим као успомену на мог пријатеља и земљака Станимира Богосављевића из села Милићи, заселак Рупе, изнад Студенице, који је далеких шездесетих дошао из тих крајева у Нови Сад, слушајући шум времена. Са њим ме везују људи и предели. Он је једини човек овде пред којим могу, без додатних објашњења да споменем Косовину, … Настави са читањем “Рајица Драгићевић: ЈЕЛЕНПОЉАНА”
ЈЕЛЕНПОЉАНА
Ову причу бележим као успомену на мог пријатеља и земљака Станимира Богосављевића из села Милићи, заселак Рупе, изнад Студенице, који је далеких шездесетих дошао из тих крајева у Нови Сад, слушајући шум времена. Са њим ме везују људи и предели. Он је једини човек овде пред којим могу, без додатних објашњења да споменем Косовину, Малишевац, Дебели Јасен, Рудине, Јаћовац, Мајдаке, Слатину, Борково… Његово село се види из наше Косовине, онако подалеко, на падинама планине Радочело, с десне стране реке Студенице.
Са Станимиром волим да разговарам зато што му се ненадано отме покоја реч, која ме магијском снагом врати у детињство и отвори ми изненада лирске просторе, који нас држе у постојанству и штите од заборава.
Вечерас, док смо дружење приводили крају, оте му се из језика Јеленпољана, ливада његовог детињства, као што је моја Лука, а за коју дотле не бејах чуо. Елем, Јеленпољана, велика пространа ливада, једна зараван, висораван, од око 10 коса, за коју је везао толико успомена… Вечерас му она изрони у мисаоном и емотивном повратку у Завичај, кроз причу, да и мени просто заустави дах, јер у свом имену има једну скривену лепоту, за којом се ваљда трага целог живота, јер је у њу уписано Откровење.
На Јеленпољани, у дугим летњим данима, чувала је стадо Станимирова мајка Загорка. И као што то бива, стадо би се пре подневне врућине спландовало у шуми украј ливаде. И она би дремнула у дебелом ладу, испод храста од триста година, где обедују косачи и откивају се косе у јеку косидбе. И где запевају чобанске песме, од којих одлежу долови и урвине. А кад се чобаница разбуди, а стадо у смирај дана покрене, угледа како се у њега умешало лане ил срна ил јелен. Отуда Јеленпољана, отуда дивље и питомо, једно уз друго, приближено и помирено, а далеко и необично.
О старом храсту, који је ту на Јеленпољани незнано откад, везане су опет разне приче и легенде. Веле да су испод њега, у стара времена, ајдуци закопавали опљачкано благо, и тим испредањима и наплитањима није било краја. Тек ништа ново није да су ноћу, криомице, долазили људи из села и ту ријали, ровали, копали, надајући се звекету дуката. А од свега тога није било ништа, сем што су у мраку очи севале и настављала се у недоглед празнословља о благу које ће из темеља преокренути ток живота и за ноћ од тежака и сиромаха начинити имућну и отмену господу.
Надао сам се да ће Станимирова Јеленпољана да оживи кроз саборе. Тек се онда за пределе вежу догађаји о којима се касније распредају приче и надовезују успомене, али пренаглио сам. Сабори нису могли бити на свакој ливади као што су били на Столоваку, у Лазовима, на Чемерну и на Радочелу.
Видим да се са Јеленпољаном Станимирова прича убрзава. Видим да му се речи сустижу и журе да се што пре отму. Ова ливада скрива оне детиње и младалачке успомене које се носе у крви и стално нам додају снаге да савладамо животне препреке и одбранимо се од долазећих помрачења. Проломи се набујала младост и изроне драги ликови: Радомир Вучићевић из Боркова, Вукашин Тодоровић из Страже, Мада Симовић и Живко Маричић, из Милића, Томо и Светомир из Ћубрка, Видо из Паскаша, Гројо и Милисав с Јаћовца, Радојко из Чаље, Живорад из Косовине… Васкрсавају људи и догађаји и он их сагледава и мери из неке другачије садашњости, у коју смо упловили ношени ветром, без личног присуства, ненадано.
А на Јеленпољани се некако одмеравала снага. Кад се као косачи скупе и размахну, видело се тачно ко је ко и где му је место. Ту су се решавала питања живота. Одатле су пуцали видици и отварали се путеви на све четири стране света. Ко није имао срце да замахне, да попије и да запева, тај није могао да очекује много од сутрашњице. Некако је све било другачије. Имало се неке луде снаге и ништа није било тешко. Сваког јутра изгријавало је ново Сунце изнад Радочела и свака травка на Јеленпољани врвила је од живота.
Нови Сад, 6.4.2013.
Рајица Драгићевић