Ne pevam o proleću prigodnu
O buđenju i bujanju ljubavnog ludila i nagona
Kad polude trave kunići i pesnici:
Neka mi oproste april i sezonske poete
Što moja ljubavna o tebi nema godišnje i životno doba
I ne treba joj podstrek prolećem,
Niti spektaralnost aprilskih cvetova i opširnost reči
Za pesmu u Lorkinom maniru :
Zeleno, volim te zeleno.
Moja ljubav nije travka što raste samo s proleća,
Ni strast kunića što periodično polude zbog parenja,
Niti sam ja podobna pesnikinja
Kad mi ni aprilski uznemirujući razvigor
Nije izgovor za poemu o zefirima tvoga disanja,
Jer i u decembru
Bio si mirisni južni vetar ljubavi,
I cvetao je raskošno moj poetski svet,
(istina,
malo sam se stidela svog nepristojno bujnog zimskog proleća
pred onima koji pristojno biraju pravo doba za ljubav)
Kad je i sneg sipao behar tvojih iskrenih irisa po meni,
I pevala me podmlađena sunčana ptica u tvojim prsima
Pod oskudnim zracima zubatog zimskog sunca,
Toplo,
Tekla je tada tvoja crvena reka
I topila sive snegove godina
U prolećne bujice boje purpura …
O dragi,
Dragi moj,
Neiskreni su sada tvoji irisi,
Ovog zlog aprila,
Reči ti govore ono što ne potvrđuju oči,
I svet se osuo strašnim cvećem boje tišine
Što miriše na lanjske snegova i uginule prepelice,
I jedino što cveta crveno sad je moj stid
Što za greh tvoje neljubavi
Okrivih proleće a ne tebe.