Месец: децембар 2014.

BUĐENJE U ZORU – Milovan Petrović

Probudi me miris tvoje kose na jastuku rasute kraj mene, gledao sam niz jastuk dok pada ko slapovi niz padine, stene. Gledao sam usnule ti oči, dva dragulja sa tajnom u sebi sakrivenom u zvezdanom svodu ni čarobnjak otkrio je ne bi. Pratio sam tvoje uzdisaje, šta li sada tvoje srce sanja da li mene, … Настави са читањем “BUĐENJE U ZORU – Milovan Petrović”

Probudi me miris tvoje kose
na jastuku rasute kraj mene,
gledao sam niz jastuk dok pada
ko slapovi niz padine, stene.

Gledao sam usnule ti oči,
dva dragulja sa tajnom u sebi
sakrivenom u zvezdanom svodu
ni čarobnjak otkrio je ne bi.

Pratio sam tvoje uzdisaje,
šta li sada tvoje srce sanja
da li mene, našu ljubav večnu
il je samo tvoj način disanja.

Gledao sam tvoje ruke bele
što tražiše nešto po krevetu
dodirnu ih i osmeh ti videh,
nežni osmeh najlepši na svetu.

Ti se sneno tad nadamnom izvi
svoju glavu na grudi mi stavi
to prelepo buđenje u zoru,
kako može da se zaboravi?

Milovan Petrović

–

СЈАЈНА ЗВЕЗДО!!!!! – Миладиновић Сандра

СЈАЈНА ЗВЕЗДО!!!!! Дaлеко си мила моја мајко, мисли лете теби као ласте, ја све чешће корим себе самог, за све твоје будне ситне сате… Младост лудост, носила ме снага, разум често оставих уз пут…. Усна бледих и дрхтавих руку, ћутала си када сам био љут… Као тиха сенка што ме прати, озарена била би на … Настави са читањем “СЈАЈНА ЗВЕЗДО!!!!! – Миладиновић Сандра”

beba

СЈАЈНА ЗВЕЗДО!!!!!

Дaлеко си мила моја мајко,
мисли лете теби као ласте,
ја све чешће корим себе самог,
за све твоје будне ситне сате…

Младост лудост, носила ме снага,
разум често оставих уз пут….
Усна бледих и дрхтавих руку,
ћутала си када сам био љут…

Као тиха сенка што ме прати,
озарена била би на трен,
кад би осмех на уснама мојим,
ти видела макар као сен…

А, ја ношен ветровима јутра,
прошао бих понекад без збогом,
опрости ми мила моја мајко,
део мене увек је са тобом…

Светом лутам, срећем разне очи,
ни једне ме на тебе не сећају,
али понекад када се погледам,
тебе видим у том огледалу…

Сви старимо пролазе године,
твоје боре боле када их гледам,
као вила била си некада,
још ту слику као дете недам…

Не признајеш ни сада као некад,
са болима сама битке бијеш,
па се питам како мајка само,
јецај душе може да сакрије?

Мени кажу, ретко те виђају,
тад мом срцу није лако знај….
ниси сама у дому си топлом…
То помислим да ми прође дан!

Не брини мој анђео чувару,
у даљини и ја свијам гнездо,
топле руке с’ пута ме чекају,
и радуј се моја сјајна звездо!

(с) Миладиновић Сандра

ПОСВЕЋЕНО ВОЉЕНОМ БРАТУ СЛАВИШИ МИЛАДИНОВИЋ

PIJANE SU MOJE ZORE – Milovan Petrović

Pijane su moje zore opile ih noći duge lutao sam noći cele bežao sam ja od tuge. Pijani su dani moji ispir’o sam tugu vinom tražio sam ja utehu i jecao nad sudbinom. Pijana je sudba moja kud me ona kleta vodi zašto uvek loša sreća mora mene da pogodi. Pobeći ću ja od tuge … Настави са читањем “PIJANE SU MOJE ZORE – Milovan Petrović”

Pijane su moje zore
opile ih noći duge
lutao sam noći cele
bežao sam ja od tuge.

Pijani su dani moji
ispir’o sam tugu vinom
tražio sam ja utehu
i jecao nad sudbinom.

Pijana je sudba moja
kud me ona kleta vodi
zašto uvek loša sreća
mora mene da pogodi.

Pobeći ću ja od tuge
pobeći ću jednog dana,
čekaće me sreća negde
samo zame nasmejana.

Pobeći ću od zle sudbe
ostaće i ona sama,
zarašće mi, isceliti,
i poslednja bolna rana.

Pobeći ću i od sebe
jer čekati više neću,
pronaći me tuga neće
kada sretnem svoju sreću.

Milovan Petrović

–

Pesme nedelje decembra 2014. – bira Lepa Simic

PESMA DECEMBRA 2014 – ГОДИНА НОВА – Мирјана Шарац GODINA NOVA – Mirjana Šarac   Тмнина испреда још једну узаврелу сен На зиду је сат откуцао поноћ Негде из даљине лавеж пса и умиљати зов мачке прекида Тром кашаљ закаснелог шетача… Распремам кулоаре – лагуме душе Чистим кофере сећања Разврставам надања Пакујем свеже емоције Никад … Настави са читањем “Pesme nedelje decembra 2014. – bira Lepa Simic”

PESMA DECEMBRA 2014 – ГОДИНА НОВА – Мирјана Шарац

GODINA NOVA – Mirjana Šarac

 

Тмнина испреда још једну узаврелу сен
На зиду је сат откуцао поноћ
Негде из даљине лавеж пса и умиљати зов мачке прекида
Тром кашаљ закаснелог шетача…

Распремам кулоаре – лагуме душе
Чистим кофере сећања
Разврставам надања
Пакујем свеже емоције
Никад не додирнуте дланове
Сузама запечаћене
У златне фиоке заборава

Одлажем погледе у
Пурпурни чокањчић хтења
Док осмех ловим иза огледала
Те Жене Сени
Рукавицом плетеном од времена

А тканицу корака ту хармонију уздаха
Мотам у белину праскозорја
Свиленог огртача Сновиђења

Пакујем полако једно по једно
Да свему нађем своје место
Да све има смисао своју

Чак и ту дугину боју обећања
Свежем у чвор мистериозно зеленог шала
И тај откуцај самоће разастрем на
Паперјасто јастуче
Те неке Безвременске Среће

Споро добују минути ко да им се не жури
Сати су сами себе у слова осликали
А сета тај маестро прави
Музику Живота у нотни папир
Један крешендо даривали

Пакујем лагано део по део
Да свему нађем праву нит
Те њоме сткам сећању сан
А забораву поглед од меда
Када се за собом окренем
Да се насмејем
И кажем
Било је дивно брдовитом равницом ходити

Зато распремам кулоаре сећања
Разврставам надања
Правим места
Мешавини нових боја
Платно је још увек бело
Потез је сада мој
У години овој новој…..

Možda-sve je reklo -Aleksandra Mladenović

Možda smo mi, dušo, sve bliži, u dalji

možda smo nas dvoje sve tuđi, a svoji;

a možda i nismo, već nas tuku malji

kroz damare lude; možda tu postoji

To što se razgori samo kad se sluti,

što se nije, žali, jednom nama snilo;

To mi ne poreci, to mi ne prećuti;

Ne zbivši se sve se, među nama, zbilo.

Možda smo mi ,dušo, jedno drugom smrti

možda smo nas dvoje sve samo ne ljudi

a možda i jesmo, već nam razum muti

Ta beskrajna varka, možda tu se budi

To što uznosi nas samo dok se skriva

što nije i jeste jednom nama  teklo.

Ne zbivši se, ipak, nek’ se nama zbiva,

sad mi i prećuti. Možda -sve je reklo.

© Aleksandra Mladenović

ПРОСЈАК – Светлана Биорац-МатићНа углу улице, негде у свануће,
изрони полако из убоге куће
па стиснут, ко сенка,
у прашњавом куту,
стидљиво и скромно
пружа своју руку.

Не говори ништа,
не куне, не моли,
у оку му само страшна
грудва боли
и суза што дрхти
на врх трепавице
претећ да побегне
низ зборано лице.

И ко да му ситниш
што у руку пада
једна зера тежа
на грумену јада,
задрхи му рука
стара, окоштала,
скрије своје очи
тихо шапне: “Хвала.”

Видели га, кажу,
у сумраку људи,
пред убогим прагом
како земљу љуби
и дрхтавим гласом
пуним тешке боли
да се не пробуди
Свевишњега моли.

© Светлана Биорац-Матић

НОВЕ…Ljubodrag ObradovicДолазе…
Илузију доносе.
Све је идила,
а осећај среће,
ко снег шкрипи!

Пролазе…
Шампањац самоћу гаси
и чепом погађа небо
да превари срце!

Надај се…
Биће некад боље.
Све је у лепоти душе,
која нађе сродну
да отплеше у поноћ
валцер који светове руши!

Звоне звона,
а чујемо звончиће
и прапорце!
И годинама
глумимо заморчиће,
а знамо све!

Еј, тако то иде!
Сан је покретач живота
и нема назад.
За лепоту, за доброту,
за чежњу и зебњу…
За љубав,
која ће спасити свет!

Пијмо ноћас!

За године нове,
које долазе и пролазе
и нас собом односе…
Опијмо се ноћас!
Одавно знамо,
да пливамо…

За нове…

© Љубодраг Обрадовић

Година нова

  Тмнина испреда још једну узаврелу сен На зиду је сат откуцао поноћ Негде из даљине лавеж пса и умиљати зов мачке прекида Тром кашаљ закаснелог шетача… Распремам кулоаре – лагуме душе Чистим кофере сећања Разврставам надања Пакујем свеже емоције Никад не додирнуте дланове Сузама запечаћене У златне фиоке заборава Одлажем погледе у Пурпурни чокањчић … Настави са читањем “Година нова”

 

Тмнина испреда још једну узаврелу сен
На зиду је сат откуцао поноћ
Негде из даљине лавеж пса и умиљати зов мачке прекида
Тром кашаљ закаснелог шетача…

Распремам кулоаре – лагуме душе
Чистим кофере сећања
Разврставам надања
Пакујем свеже емоције
Никад не додирнуте дланове
Сузама запечаћене
У златне фиоке заборава

Одлажем погледе у
Пурпурни чокањчић хтења
Док осмех ловим иза огледала
Те Жене Сени
Рукавицом плетеном од времена

А тканицу корака ту хармонију уздаха
Мотам у белину праскозорја
Свиленог огртача Сновиђења

Пакујем полако једно по једно
Да свему нађем своје место
Да све има смисао своју

Чак и ту дугину боју обећања
Свежем у чвор мистериозно зеленог шала
И тај откуцај самоће разастрем на
Паперјасто јастуче
Те неке Безвременске Среће

Споро добују минути ко да им се не жури
Сати су сами себе у слова осликали
А сета тај маестро прави
Музику Живота у нотни папир
Један крешендо даривали

Пакујем лагано део по део
Да свему нађем праву нит
Те њоме сткам сећању сан
А забораву поглед од меда
Када се за собом окренем
Да се насмејем
И кажем
Било је дивно брдовитом равницом ходити

Зато распремам кулоаре сећања
Разврставам надања
Правим места
Мешавини нових боја
Платно је још увек бело
Потез је сада мој
У години овој новој…..

Неочекивана

Из времемена овог Прелетела би и сан само да осетим Још један налет тог безгрешног Зачећа На колена бачена Жива одрана Од горе уљуљкана Зорњачом опијена И оку се умилила Та реч Што Срце је испунила Ко жедна земља Воду кад привија Тако и Она Ватром слеђна У леду спаљена Срамом одрана те Жива покопана … Настави са читањем “Неочекивана”

Из времемена овог
Прелетела би и сан
само да осетим
Још један налет тог безгрешног
Зачећа
На колена бачена
Жива одрана
Од горе уљуљкана
Зорњачом опијена
И оку се умилила
Та реч
Што
Срце је испунила
Ко жедна земља
Воду кад привија
Тако и Она
Ватром слеђна
У леду спаљена
Срамом одрана те
Жива покопана
С Анђелима вила је коло водила
Када се овоплотила
Та љубав свевишња
Неочекивана
Сада грехом зову је
Да се покаје
Што родила се
Уздахом што
Показала се
Да се развенча од утробе
Што крв помутила је
А Oна
Сама
Очајна
Одбачена
Нежељена
Само снове снива
Од погледа невидећег
У души јој милина
И да може
Све би опет поново
Са грехом цветала
У магли играла
Над планином
С вилама коло водила
И Анђела би
На усни привила
Да осети
Удахом
Тај откуцај срца
Љубави кад рођа се
Из времемена овог
Прелетела би и сан
само да осетим
Још један налет тог безгрешног
Зачећа

ЦАРСКО ЧЕДО – МиладиновиЋ Сандра

ЦАРСКО ЧЕДО По рођењу царске крви, скромношћу је све дивио, увек одан роду своме, светлошћу је све бојио!!!! Немаљин се Растко није, крио немани ни таме, са незнањем борећи се, с књигом бројао је дане… Духу светом дивио се, и пред двери Свете горе, застао је сачекавши, док се саме не отворе… Бледолико нежно чедо, … Настави са читањем “ЦАРСКО ЧЕДО – МиладиновиЋ Сандра”

sveti sava

ЦАРСКО ЧЕДО

По рођењу царске крви,
скромношћу је све дивио,
увек одан роду своме,
светлошћу је све бојио!!!!

Немаљин се Растко није,
крио немани ни таме,
са незнањем борећи се,
с књигом бројао је дане…

Духу светом дивио се,
и пред двери Свете горе,
застао је сачекавши,
док се саме не отворе…

Бледолико нежно чедо,
зачуди сву браћу руску,
на челу му препознаше,
крст и молитву за душу…

За све мајка родила га,
књижевника, градитеља,
дипломату и пастира….
Почаст њега сама бира…

Његово се име слави,
јер је светлост таме наше,
опомена свим гресима,
гутљај вина свете чаше…

Без љубави нема дара,
као да збори лик са фреске…
Залутали вратите се,
децо будите на своје претке!

(с) МиладиновиЋ Сандра

УКРАДЕНИ ПОЉУПЦИ – Миладиновић Сандра

УКРАДЕНИ ПОЉУПЦИ Срце као јабука слатка, умивено медом од трава, мекано попут паучине, брижно као мајчине очи, претаче време у љубав… сажима месец у клупко, загрева сунце до усијања, а потом се кали низ брзаке, бистре потоке и водопаде, кроз мајске капи кише, када муње севају дуже и више небеским сводом… Када прве ласте донесу, … Настави са читањем “УКРАДЕНИ ПОЉУПЦИ – Миладиновић Сандра”

1451334974pizapw1407098417

УКРАДЕНИ ПОЉУПЦИ

Срце као јабука слатка,
умивено медом од трава,
мекано попут паучине,
брижно као мајчине очи,
претаче време у љубав…
сажима месец у клупко,
загрева сунце до усијања,
а потом се кали низ брзаке,
бистре потоке и водопаде,
кроз мајске капи кише,
када муње севају дуже и више
небеским сводом…
Када прве ласте донесу,
поново пролећни немир,
и љубав почне да цвета,
попут нових изданака из земље…
Стрпљење поскупљује
и тешко је зауставити «бреме»…
јер под њим…
ноге, руке и мисли су неухватљиви….
И нема тог ловца ни зрна,
који могу стати на пут,
пробуђеној лепоти,
омамљеној загрљајима…
вртешке без краја,
уздисаја и кајања,
украдених пољубаца
од вечности…..

(с) Миладиновић Сандра

NEKO MI SE U DALJINI NADA – Milovan Petrović

Neko mi se u daljini nada neko me je jako poželeo deca moja, moja stara majka dve godine nisam ih video.   Sliku moju ko ikonu ljube suzama je često zalivaju, da se vratim iz dalekog sveta svakog dana oni se nadaju.   I ja ovde u tuđini patim gledam slike porodice svoje i tako … Настави са читањем “NEKO MI SE U DALJINI NADA – Milovan Petrović”

Neko mi se u daljini nada

neko me je jako poželeo

deca moja, moja stara majka

dve godine nisam ih video.

 

Sliku moju ko ikonu ljube

suzama je često zalivaju,

da se vratim iz dalekog sveta

svakog dana oni se nadaju.

 

I ja ovde u tuđini patim

gledam slike porodice svoje

i tako bi rado da se vratim

izdržati neće srce moje.

 

Svakog dana u kofere gledam

tako bi ih rado spakovao,

da će ova daljina da boli

verujte mi do sad nisam znao.

 

Evo sada obećavam čvrsto

vratiću se ja uskoro vama,

moja deco, suzna stara majko,

ne čekajte mene u suzama.

 

Vratiću se da ponovo vidim

svoju decu što davno ostavi,

moju majku što me dugo čeka,

i što naglo zbog mene ostari.

 

Doćiću vam da ponovo vratim

svima nama osmehe na lica,

da nas sunce ponovo ogreje,

da nestane kleta nesanica.

 

Milovan Petrović

–

– Miro Beribaka

Vojnici… pali… ne idu u raj i ne vide svjetlost na kraju tunela, samo se otvara jama pod nogama i osjeti blaženstvo prestanka bola! Olakšanje! . Ili možda nisam, bio dovoljno pao u duboku jamu, od straha se uspravio na pola puta, ne saznavši da li postoji svjetlo na kraju tunela… Čuo poj ptica i … Настави са читањем “– Miro Beribaka”

Vojnici… pali…

ne idu u raj

i ne vide svjetlost na kraju tunela,

samo se otvara

jama pod nogama

i osjeti blaženstvo prestanka bola!

Olakšanje!

.

Ili možda nisam, bio dovoljno pao

u duboku jamu,

od straha se uspravio na pola puta,

ne saznavši da li

postoji svjetlo na kraju tunela…

Čuo poj ptica i otvorio oči…

Radost i bol!

.

Miro Beribaka