Probudi me miris tvoje kose
na jastuku rasute kraj mene,
gledao sam niz jastuk dok pada
ko slapovi niz padine, stene.
Gledao sam usnule ti oči,
dva dragulja sa tajnom u sebi
sakrivenom u zvezdanom svodu
ni čarobnjak otkrio je ne bi.
Pratio sam tvoje uzdisaje,
šta li sada tvoje srce sanja
da li mene, našu ljubav večnu
il je samo tvoj način disanja.
Gledao sam tvoje ruke bele
što tražiše nešto po krevetu
dodirnu ih i osmeh ti videh,
nežni osmeh najlepši na svetu.
Ti se sneno tad nadamnom izvi
svoju glavu na grudi mi stavi
to prelepo buđenje u zoru,
kako može da se zaboravi?
Milovan Petrović
–
(Прочитано: 34 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.278.879 пута)