Sirotica s Mediterana – Igor Ljubić

Sirotica s Mediterana   Jecaj mandoline umornog svirača, život vagabunda bez zabrana, maskenbal strasti, smeha i plača… Neispevana melodija Mediterana. . .   Kuće od kamena u uskim ulicama, na pločniku senke kurtizana, zabludeli mornari po konobama … Fešta poroka u noći Mediterana. . .   Čudesni sudari prošlih svetova, fatalne sudbine brodskih karavana, vekovne … Настави са читањем “Sirotica s Mediterana – Igor Ljubić”

Sirotica s Mediterana

 

Jecaj mandoline umornog svirača,

život vagabunda bez zabrana,

maskenbal strasti, smeha i plača…

Neispevana melodija Mediterana. . .

 

Kuće od kamena u uskim ulicama,

na pločniku senke kurtizana,

zabludeli mornari po konobama …

Fešta poroka u noći Mediterana. . .

 

Čudesni sudari prošlih svetova,

fatalne sudbine brodskih karavana,

vekovne tajne božanskih hramova…

Vitezovi – čuvari Mediterana. . .

 

Ispucali dlanovi sedog ribara,

ljubavne patnje lučkog kapetana,

zanosna kći starog krčmara…

Miris lavande u duši Mediterana. . .

 

Doručak u hladu maslina,

spuštena jedra u vrelini dana,

daleko na moru jato delfina…

Bajka u bojama Mediterana. . .

 

Galebovi prate malenu barku,

zvuci maestrala s palminih grana,

Sunce lagano ulazi u luku…

Krasota u praskozorje Mediterana. . .

 

Kao riznica neizvidanih rana,

stojim na molu u svom jadu,

izmučen od poraza svojih mana…

Jer voleo sam je onako mladu

i sirotu s Mediterana. . .

ЧАША ВИСКИЈА – Миладиновић Сандра

ЧАША ВИСКИЈА Сунце у души и нада која изгара од чежње за златним узглављем заласка… Јутро које постаје вила у ходу, и свила која се мрси о стопала… Вихор са мирисом орхидејa, и четири зида са жељама великим као пространства Сибира… Ко подцењује лептира, игра се са ватрама пакла… Небодери у игри са небом.. метрополама … Настави са читањем “ЧАША ВИСКИЈА – Миладиновић Сандра”

1451334974pizapw1407098417

ЧАША ВИСКИЈА

Сунце у души и нада која
изгара од чежње за
златним узглављем заласка…
Јутро које постаје вила у ходу,
и свила која се мрси о стопала…
Вихор са мирисом орхидејa,
и четири зида са жељама великим
као пространства Сибира…
Ко подцењује лептира,
игра се са ватрама пакла…
Небодери у игри са небом..
метрополама дарују вилински огртач…
Стакла што цакле титрају из далека,
и нека се тиха музика скрила
у чаши вискија са ледом…
Поглед испод кога се назиру
ситне боре моћи,
спој са надом која изгара од чежње….
И још нешто…
НЕ ЧЕКАЈ НОЋ!!!
(С) Миладиновић Сандра

БАЛАДА О БАЛЕРИНИ – Игор Љубић

БАЛАДА О БАЛЕРИНИ Те руке њене, та игра ватрена  сијаше на сцени ко дива највећа, а трепавице мокре од полена, ко расуте латице пољског цвећа, падале су на очи боје бадема. Ти окрети хитри, те чигре заноса, без трунке беса, мржње и греха, у јаду душа, мелодијом пркоса, оставише само трагове успеха. Ту љубав нашу, … Настави са читањем “БАЛАДА О БАЛЕРИНИ – Игор Љубић”

БАЛАДА О БАЛЕРИНИ

Те руке њене, та игра ватрена 
сијаше на сцени ко дива највећа,
а трепавице мокре од полена,
ко расуте латице пољског цвећа,
падале су на очи боје бадема.

Ти окрети хитри, те чигре заноса,
без трунке беса, мржње и греха,
у јаду душа, мелодијом пркоса,
оставише само трагове успеха.

Ту љубав нашу, тај талас божански,
 јахали смо страсно онако млади,   
чисти и невини ко поток планински,
ко јагњад бела по шумској ливади.

А онда тај црни бљесак однесе све,
у трену нестаде живота глас,
оста само пустош лагано да мре,
мирис крви рашири се око нас…

Али ја знам да тамо, изнад  бескраја,  
Она и даље снива наш сан,
удишући лепоту Сунчевог сјаја
и ко за инат живим за тај дан,
кад срешћемо се поново
моја балерина и ја.

© Игор Љубић

ŠTA SAM 2010. – Marina Adamović

  Čitala sam pesme jednom divnon stvoru. Znala sam da govorim sve što stvarno želim. Odmah mu je čelo uraslo u boru „Ovde sam da s tobom istinu podelim“. ——— „Mislim, dušo, imaš baš svu logiku zdravu“, izmenjenim čulom, željan da me gane, uzbuđeno pokaza prstom moju glavu: „Stvarno ne znam što ne pišeš romane! … Настави са читањем “ŠTA SAM 2010. – Marina Adamović”

 

Čitala sam pesme jednom divnon stvoru.
Znala sam da govorim
sve što stvarno
želim.
Odmah mu je čelo
uraslo u boru
„Ovde sam da s tobom
istinu
podelim“.
———
„Mislim, dušo,
imaš baš
svu logiku
zdravu“,
izmenjenim čulom,
željan da me gane,
uzbuđeno pokaza prstom moju
glavu:
„Stvarno ne znam što
ne pišeš
romane!
——-

O,
ne mogu,
ne,
šta ću njima reći?
duge priče traže
da toneš
u
mrak,

iz sumornih misli svašta će poteći,
pokušala jesam –
bio je loš
znak.
——–
Vodila sam sebe
u
najteže
dane
kada sam se pitala :
zašto više
živim?
padala u ponore
gde nikad ne
svane,
iz kojih se uspinjem
sa
očima
sivim.
———-
Posle muke danima
pričati
ne mogu,
niti umem s mirom
gledati na
ljude,
ne znam ni zašto
moliti se
Bogu
da me tad ne ostavlja
kao i sve
lude.
———

Prijatelj me shvatio,
zagrlio jako:
„Sada mi je jasno
što su
takvi sami.
i zašto su patili:

Nije to tek tako
biti jadni Kafka,
Marsel Prust
il’
Kami“