Добродошли!
“nada” . Vapajem bola vjetar rezi Kise crne svetlost setaju Okeanom gore suze vrele, Zivot bezzivotni sam se truje Nostalgija sklupcana porama Proslost izgara, Skuvana u loncu tom Teskim oziljcima Mahnito sece vazduh, bez krila Senkom noci bele magle Svece pale Mir dusa mi kusa Dok grob celiva I obgrljava … Vazduha nema, To jecaj slama, … Настави са читањем “JECAJ SLAMA milka vukic vujnovic”
“nada”
.
Vapajem bola vjetar rezi
Kise crne svetlost setaju
Okeanom gore suze vrele,
Zivot bezzivotni sam se truje
Nostalgija sklupcana porama
Proslost izgara,
Skuvana u loncu tom
Teskim oziljcima
Mahnito sece vazduh, bez krila
Senkom noci bele magle
Svece pale
Mir dusa mi kusa
Dok grob celiva
I obgrljava …
Vazduha nema,
To jecaj slama,
San se kida.
.
NAŠ CVET Naš cvet umire Dušo moja Latice postaju blede Staze mirišu Ali pusta polja Ko ruse kose da sede Tuguju za poljupcem Od polena, Što se pretače u nektar Plaču za dodirom Od korena kroz stablo do boja sprektra! Nebo je granica Našeg behara Reka za njim poskakuje Tako se zanosi Da bi se … Настави са читањем “NAŠ CVET – Miladinović Sandra”
NAŠ CVET
Naš cvet umire
Dušo moja
Latice postaju blede
Staze mirišu
Ali pusta polja
Ko ruse kose da sede
Tuguju za poljupcem
Od polena,
Što se pretače u nektar
Plaču za dodirom
Od korena
kroz stablo do boja sprektra!
Nebo je granica
Našeg behara
Reka za njim poskakuje
Tako se zanosi
Da bi se predala
Bez odigrane partije….
Ptice ga nadleću
Sa takvom brižnošću
Za sreću pera dobacuju
Koraci boluju
Dušo moja
Još živog ga oplakuju!!!!
Na strmini pod mesecom
Jetka se pesma otela
Iz grla duboke pećine
Koja se nije umorila
Zadala se uteha
Krila tamih kao noć
Nad cvetom tiho zastala
I dodirom vratila moć
Uzdahu!
(c) Miladinović Sandra
Nije mi se dalo da na miru živim, da uživam mirno u nekom zapećku, tražio sam više, jurio za nečim ulagao mnogo na pogrešnu srećku. Ni jedno me mesto baš držalo nije, tražio sam biser, al pogrešna školjka, vrlo bih se brzo zasitio svega ništa novo nije, stara moja boljka. Rekao sam sebi … Настави са читањем “PUSTOLOV – Milovan Petrović”
Nije mi se dalo da na miru živim,
da uživam mirno u nekom zapećku,
tražio sam više, jurio za nečim
ulagao mnogo na pogrešnu srećku.
Ni jedno me mesto baš držalo nije,
tražio sam biser, al pogrešna školjka,
vrlo bih se brzo zasitio svega
ništa novo nije, stara moja boljka.
Rekao sam sebi ko zna kol’ko puta
prestani da jurcaš, smiri se, ohladi
i kuče se teško na lanac navikne
a ja neću nikad, pa šta da se radi.
Ma ne mogu više terati po svome,
godine me više ne trpe ovako
kad bi mogo barem malo da se smirim
dom sebi da nađem, ostalo bi lako.
Pa ipak na kraju ja ukrotih sebe,
biser školjku nađoh u plavoj laguni,
još ponekad samo, ali tako retko
stari pustolov se u meni pobuni.
Neka, nek se buni nasmešim se samo,
stara navika me prevariti neće,
sad se divim školjci i plavoj laguni
pustolov me neće rastavit’ od sreće.
Milovan Petrović
–
НЕ ГАЗИТЕ СВЕТИЊУ Светињу немојте газити па се у њу клети, „Кајати“ се па исто чинити… Смејете се реци што тече и навек ће тећи, док ваше зрно песка низ обелиске рони….и гори са зраком наде да ће постати светлост!!!! Покајте се са правом вером јер прашума није замка већ загонетка живота… Корен што држи … Настави са читањем “НЕ ГАЗИТЕ СВЕТИЊУ -Миладиновић Сандра”
НЕ ГАЗИТЕ СВЕТИЊУ
Светињу немојте газити па се у њу клети,
„Кајати“ се па исто чинити…
Смејете се реци што тече и навек ће тећи,
док ваше зрно песка низ обелиске
рони….и гори са зраком наде
да ће постати светлост!!!!
Покајте се са правом вером
јер прашума није замка
већ загонетка живота…
Корен што држи чврсто
стабло за тло…
У руци имате душу
и она би да полети
а ви је шибате попут oркана
и разбијате о најтврђе тло!
Светињу немојте газити па мирно клекнути пред њом,
„кајати“ се па исто чинити….
Смејете се реци што тече и навек ће тећи,
док ваше зрно песка низ обелиске
рони…и гори са зраком наде
да ће постати светлост!
(с) Миладиновић Сандра