Добродошли!
РЕШИЛА САМ ДАВНО Решила сам давно, да те сретнем ја, и увек те сретнем, на ивици сна… И увек те додирнем, опечена жељом, засузим, полудим, за топлом постељом…. За тим загрљајем, што ми болно фали… Решила сам давно, Али ми нешто квари…. Због заблуда тешких, често корим себе, окренута леђа са надом,попут тебе… подмеће и … Настави са читањем “РЕШИЛА САМ ДАВНО – Миладиновић Сандра”
РЕШИЛА САМ ДАВНО
Решила сам давно,
да те сретнем ја,
и увек те сретнем,
на ивици сна…
И увек те додирнем,
опечена жељом,
засузим, полудим,
за топлом постељом….
За тим загрљајем,
што ми болно фали…
Решила сам давно,
Али ми нешто квари….
Због заблуда тешких,
често корим себе,
окренута леђа
са надом,попут тебе…
подмеће и одлази
неко једва знан…
А, ја једва чекам,
као свитање дан….!!!!
Јер….
Решила сам давно
да се теби дам….
САМО ТЕБИ…..
(с) Миладиновић Сандра
Zaplakale sve su muze, zaplakale sve gitare, ostale su sirotice, sve najlepše pesme stare. Zaplakala violina tiho struna suzu briše, zaplakala pesma jedna što joj oca nema više. Tiho suze reke pune sad u njima mesta nema, izliće se, poplaviti, jer u nebo ode Kema. Anđeli ga gore vode, da sad njima … Настави са читањем “PESMA KEMI – Milovan Petrović”
Zaplakale sve su muze,
zaplakale sve gitare,
ostale su sirotice,
sve najlepše pesme stare.
Zaplakala violina
tiho struna suzu briše,
zaplakala pesma jedna
što joj oca nema više.
Tiho suze reke pune
sad u njima mesta nema,
izliće se, poplaviti,
jer u nebo ode Kema.
Anđeli ga gore vode,
da sad njima pesme piše,
ostale su stare nama,
ali njega nema više.
Sad se s neba pesme čuju,
to naš Kema gore peva,
Anđelima, Bogovima,
i svim što ih ovde nema.
Milovan Petrović
–
Zaledjena rosa izdise Sjeckana zuljevima noci… Kornjaca preskakuje dvoriste.. Zamrla je i trava . Pete proganjaju tabane, Kupine pokrile odzake… Izbledele slike kapaju iz ramova… Snovi spalili, svoja, prebivanja . Vazduh se ne hrani uzdisajima… Snaga je skup duha i tela….. JUCER- jucer se nije rodilo… DANAS – danasnjici broj udelilo . Sazdane kopnene i … Настави са читањем “JUCER – DANAS – SUTRA milka vukic vujnovic”
Zaledjena rosa izdise
Sjeckana zuljevima noci…
Kornjaca preskakuje dvoriste..
Zamrla je i trava
.
Pete proganjaju tabane,
Kupine pokrile odzake…
Izbledele slike kapaju iz ramova…
Snovi spalili, svoja, prebivanja
.
Vazduh se ne hrani uzdisajima…
Snaga je skup duha i tela…..
JUCER- jucer se nije rodilo…
DANAS – danasnjici broj udelilo
.
Sazdane kopnene i podmorske idile
U harmoniji bljestavila nose tisine…
Pogled na nebo potvrdjuje
SUTRA- ” sutra zanavek traje…”
.
КИША ГОВОРИ Киша говори више од нас, шапуће смело скорашњу тајну, слива се низ лица и одела, мигољи шакама у ноћ бајну… Састаје се са извориштем, помаже нам у очајању, спира прашину са путоказа, рађа још једну звезду сјајну…. Позлаћује наше речи, у бајку претвара нашу истину, гаси, ко жар, нашу муку, враћа нас назад … Настави са читањем “КИША ГОВОРИ – Миладиновић Сандра”
КИША ГОВОРИ
Киша говори више од нас,
шапуће смело скорашњу тајну,
слива се низ лица и одела,
мигољи шакама у ноћ бајну…
Састаје се са извориштем,
помаже нам у очајању,
спира прашину са путоказа,
рађа још једну звезду сјајну….
Позлаћује наше речи,
у бајку претвара нашу истину,
гаси, ко жар, нашу муку,
враћа нас назад у праву луку….
Јер знај, залутали смо одавно,
као незналице…..
док смо летели низ литице…
и успаване измаглице….
У победе!?
Никада лепше није сипала,
одговоре дала на стара питања,
оставила нас самима читав трен…
Док су се саме зенице стапале,
а леденице наших душа отапале…
чувала је загрљене што се боје
да им се уздаси не раздвоје,
да све није само сан,
већ опипљиво као велико кула,
што јој је само небо граница…
Али где се све ово време дела,
док ју је чекала празна станица?
(с) Миладиновић Сандра
“nada” . Jesenji kolor smeskom Pokriva bolne rane Otrovani vazduh truje Mlohave stanice tela, Ptica, leptir , list, Travka, pesma… Bunar su tupog secanja Sto proslost produbljava, A vrata vremena tog Kljuca nemaju… Lize gorke puteve jada, Nezaborava, poraza… Suvo lisce suzama ce zaviti, Vetrove celivati, Mrazeve piti i kise lediti… Munje i gromovi Uporno … Настави са читањем “DUH LJUBAVI milka vukic vujnovic”
“nada”
.
Jesenji kolor smeskom
Pokriva bolne rane
Otrovani vazduh truje
Mlohave stanice tela,
Ptica, leptir , list,
Travka, pesma…
Bunar su tupog secanja
Sto proslost produbljava,
A vrata vremena tog
Kljuca nemaju…
Lize gorke puteve jada,
Nezaborava, poraza…
Suvo lisce suzama ce zaviti,
Vetrove celivati,
Mrazeve piti i kise lediti…
Munje i gromovi
Uporno protestuju…
Zbog sve tuge sveta
Sto “na poklon” joj se daju…
Svako istocno praskozorje
Misli cedi…
Duh ljubavi pruza…
Na zapadu sunca
Nema mirisnih ruza.
НАШ СПАС – Миладиновић Сандра У пламену свеће што трепери, молитви за још један нови дан, зраку што озари иконе лик, препознај давно писани стих…. У траговима «далеких» стаза, увек , у мислима скривених, оаза, додира баш истог листа на грани, остани само на правој страни… Сусрети наши били су од сна, незнана стрепња данак … Настави са читањем “Pesme nedelje Januara 2015. Bira Lepa Simic”
НАШ СПАС – Миладиновић Сандра
У пламену свеће што трепери,
молитви за још један нови дан,
зраку што озари иконе лик,
препознај давно писани стих….
У траговима «далеких» стаза,
увек , у мислима скривених, оаза,
додира баш истог листа на грани,
остани само на правој страни…
Сусрети наши били су од сна,
незнана стрепња данак је узела,
страх се увукао испод коже,
и река нас је бурна понела…
Док су нам очи увек збориле,
док су нам руке исто тражиле,
и немо смо се споразумевали,
свести нам нису исто опажале…
Мостове рушили смо сами,
грчевито држећи се паравана,
јурили смо за светлошћу,
а она је била ТУ пред нама…
Сада када истину коначно знамо,
да смо делови истог бића,
када нас је живот «помирио»
напијмо се бар овог пића….
То није пиће овог века,
за њега не постоји време,
вера је лек за наше душе,
љубав је лек за наше бреме…
Знај увек ће нас „ранити“ иста реч,
и парче неба које славимо,
и увек ће «болети» исти ожиљак,
понекада рана, коју бранимо…
Док она боли бриге нема,
тама је далеко иза нас,
оно што се рођењем спрема,
и чврсто НАС веже….
То ја НАШ спас!
(с) Миладиновић Сандра
ZVEZDA PADALICA – DRAGAN PAVLOVIC
Noćas
Pre hiljadu godina
Drhtala je vasiona
U porođajnim mukama
Pobacila je zvezdu
I niko to nije znao
Astronomi ni astrolozi
Ni zvezdoznanci nisu znali
Kratko je padala
U ponore galaksija
Bljesnula na nebu
I nestala
U bespuću beskonačnog
Noćas
Posle hiljadu godina
Mesec je sakrio lice
Da ne vide tugu
U njegovim očima
Svi koji su pomislili želju
I poslali je u vreme
Koje ne postoji
U odraz zvezde padalice
U trenutku
Od pre hiljadu godin
Od istine do …
.
Skrivam se, bježim,
otimam se da ne povjerujem
u surovu istinu,
istinu od koje drhte mi grudi,
očaj me podilazi,
a naša lica mi postaju iskrivljen odraz
nas samih nepoznatih, stranih,
okrećem glavu od nje,
zaobilazim je,
sklapam oči kada je osjetim u blizini,
ćutim… I molim se
da tople riječi, zaklinjanja,
nestrpljivost dok ne podigneš slušalicu
da ti kažem, da mi kažeš…
snažni zagrljaji, vrele usne,
sve ove godine
nisu bili hir.
Ta surova istina, tek obična laž,
nadvija mi se nad mislima
i bdije u pogledu mome
kao izgubljeni smisao vode
koja ne zna hoće li se uliti u neko jezero,
neko more
ili će se razliti oranicom
i saprati znoj težaka koji se nadao žetvi,
istina koju vidim u svakom svanuću,
u svakom smiraju dana,
koja za moj sto sjeda kada i ja
i ište mi pola od svakog zalogaja,
kvari mi pjesme koje sam volio,
tužnima ih pravi,
opija me, truje, pa otrovan poželim
da zauvijek pobjegnem
od svega čega je nestalo,
od nadanja, od smijeha,
od sjećanja…
da pobjegnem od sebe,
negdje, gdje neće boljeti!
.
ЗОРИЛО – Рајица Драгићевић
оно је дошло у овај дан
уснулог да ме пробуди
из далеких предела
преко урвина и брда преко мора сињих
моје зорило моја песма тајна
и донело ми богме
од свега по нешто
конац вуницу пређу и повесмо
да знамо ко смо да знамо где смо
изручило преда ме из корпе даровне
о радости
стижеш ли ми с почетка света
из давног нехаја
из завичаја смеха и ведрине
окупана умивена утегнута
у сунчевој колевци одњихана
савладавши раздаљину достигавши недостижно
ти моја светлећа са зором помешана радости
16.01.2015. Рајица Драгићевић
Od istine do … . Skrivam se, bježim, otimam se da ne povjerujem u surovu istinu, istinu od koje drhte mi grudi, očaj me podilazi, a naša lica mi postaju iskrivljen odraz nas samih nepoznatih, stranih, okrećem glavu od nje, zaobilazim je, sklapam oči kada je osjetim u blizini, ćutim… I molim se da tople … Настави са читањем “Od istine do … – Miro Beribaka”
Od istine do …
.
Skrivam se, bježim,
otimam se da ne povjerujem
u surovu istinu,
istinu od koje drhte mi grudi,
očaj me podilazi,
a naša lica mi postaju iskrivljen odraz
nas samih nepoznatih, stranih,
okrećem glavu od nje,
zaobilazim je,
sklapam oči kada je osjetim u blizini,
ćutim… I molim se
da tople riječi, zaklinjanja,
nestrpljivost dok ne podigneš slušalicu
da ti kažem, da mi kažeš…
snažni zagrljaji, vrele usne,
sve ove godine
nisu bili hir.
Ta surova istina, tek obična laž,
nadvija mi se nad mislima
i bdije u pogledu mome
kao izgubljeni smisao vode
koja ne zna hoće li se uliti u neko jezero,
neko more
ili će se razliti oranicom
i saprati znoj težaka koji se nadao žetvi,
istina koju vidim u svakom svanuću,
u svakom smiraju dana,
koja za moj sto sjeda kada i ja
i ište mi pola od svakog zalogaja,
kvari mi pjesme koje sam volio,
tužnima ih pravi,
opija me, truje, pa otrovan poželim
da zauvijek pobjegnem
od svega čega je nestalo,
od nadanja, od smijeha,
od sjećanja…
da pobjegnem od sebe,
negdje, gdje neće boljeti!
.
Miro Beribaka
НАШ СПАС У пламену свеће што трепери, молитви за још један нови дан, зраку што озари иконе лик, препознај давно писани стих…. У траговима «далеких» стаза, увек , у мислима скривених, оаза, додира баш истог листа на грани, остани само на правој страни… Сусрети наши били су од сна, незнана стрепња данак је узела, страх … Настави са читањем “НАШ СПАС – Миладиновић Сандра”
НАШ СПАС
У пламену свеће што трепери,
молитви за још један нови дан,
зраку што озари иконе лик,
препознај давно писани стих….
У траговима «далеких» стаза,
увек , у мислима скривених, оаза,
додира баш истог листа на грани,
остани само на правој страни…
Сусрети наши били су од сна,
незнана стрепња данак је узела,
страх се увукао испод коже,
и река нас је бурна понела…
Док су нам очи увек збориле,
док су нам руке исто тражиле,
и немо смо се споразумевали,
свести нам нису исто опажале…
Мостове рушили смо сами,
грчевито држећи се паравана,
јурили смо за светлошћу,
а она је била ТУ пред нама…
Сада када истину коначно знамо,
да смо делови истог бића,
када нас је живот «помирио»
напијмо се бар овог пића….
То није пиће овог века,
за њега не постоји време,
вера је лек за наше душе,
љубав је лек за наше бреме…
Знај увек ће нас „ранити“ иста реч,
и парче неба које славимо,
и увек ће «болети» исти ожиљак,
понекада рана, коју бранимо…
Док она боли бриге нема,
тама је далеко иза нас,
оно што се рођењем спрема,
и чврсто НАС веже….
То ја НАШ спас!
(с) Миладиновић Сандра
“ljubav za Ljubav” . Gukni golube Veselo s dna srca, … Podijeli ljubav, vjeru, srecu… Razveseli ovu skupinu snuzdenu… Ne stedi tanane glasne zice… Ponos si svoje golubice, Ispod krila iscupaj nemire… Zivot ne prihvata klecanje. . Gukni golube… Vjecnost zivota otpjevaj… Zivot na zemlji nije raj. .
“ljubav za Ljubav”
.
Gukni golube
Veselo s dna srca,
…
Podijeli ljubav, vjeru, srecu…
Razveseli ovu skupinu snuzdenu…
Ne stedi tanane glasne zice…
Ponos si svoje golubice,
Ispod krila iscupaj nemire…
Zivot ne prihvata klecanje.
.
Gukni golube…
Vjecnost zivota otpjevaj…
Zivot na zemlji nije raj.
.
Utihnuše stare violine odleprša dobra pesma stara, akordi se slediše na žici, umorna je svirčeva gitara. Kroz prozor se zora promolila tužan čovek napušta kafanu, natečene oči mu od dima, dok proklinje zoru nasmejanu. “Rujna zoro zašto žuriš tako pa me teraš rano iz kafane, zašto noćas kad mi tako teško, kad mi … Настави са читањем “UTIHNUŠE STARE VIOLINE – Milovan Petrović”
Utihnuše stare violine
odleprša dobra pesma stara,
akordi se slediše na žici,
umorna je svirčeva gitara.
Kroz prozor se zora promolila
tužan čovek napušta kafanu,
natečene oči mu od dima,
dok proklinje zoru nasmejanu.
“Rujna zoro zašto žuriš tako
pa me teraš rano iz kafane,
zašto noćas kad mi tako teško,
kad mi nisu zalečile rane.
Violino zašto si prestala
zar zbog toga da ti kunem strune,
ti, gitara i vino u čaši,
mene samo može da razume.
Kafedžijo reci mi iskreno
da ti nije vina ponestalo,
ovo nije uredu od tebe,
mogao si se potruditi malo.
Muzičari i vi ste mi čudni.
Cele noći lečiste mi tugu,
iznenađen i uvređen sad sam,
zar se tako radi starom drugu.
Doći neću u kafanu ovu
nikad više,… čvrsto obećavam,
zoro bela ni tebe ne volim,
sad odlazim sa tugom da spavam.”
Milovan Petrović
–