НЕБЕСКИ АТ – Миладиновић Сандра

НЕБЕСКИ АТ

Сањала сам очи што славe
устајања после пада…
На њима нема трагова времена
сем трептаја
и искре што се одмара.
у крошљи липовог хлада…

Сањала сам очи што љубе
ватерним стихијама оркана.
Чула прашуме буде,
без муке,
чују најлепше звуке,
у души најтужнијих дана…

Сањала сам очи што пркосе,
светлошћу, крхким рукама,
надањем из пепела,
без страха….
Очи што се бескрајем боре,
брзином небеског ата….

(с) Миладиновић Сандра