НА ВРШНИКУ БОГОВА – Дане Стојиљковић
Сликала сам дрво живота
На Вршнику богова
Где си ти у његовом хладу
Под пуном војном опремом
У свом шатору
На бој дочекивао
Вековима непријатеља
Тихо сам прелетела
Преко времена прошлости
Преко насликаног глога
До најситнијег детаља
Црвене глогове бобице
Расуте по камењу около
Тако живе пре времена пале
Да се могу покупити шаком
И велики жути мрави пузе уз стабло
Ужурбано забадају своје сурлице
У кору
И ждеру живе црне бубице
Пчеле лептири буба маре скакавци
Сви су на врелом сунцу затихнули
И влати траве заспале
Дивље звери после ноћног лова
Излежавају се у хладу великих дубова
Сунце прокувало воду и земљу
Јара трепери у ваздуху
Ућутале птице на гранама
Бели перјани облаци зуре
На видиковој линији планина и неба
Дах природе је стао
Зауставило време садашњости
Шатор сам разоткрила
Ушло је време будућности
Ти си ме за трен погледао
У мени се тишина затајила
У расцветаном глогу
На самом врху до неба
Једна птица тихо је запевала.
© Дане Стојиљковић
У зору, 13.03.2007. године
IME TI JE SREĆA – Kristina Simic
Gledam tvoj lik gde odlazi
U dolinu gde spušta se reka
Ne vidim ti osmeh što s lica ne silazi
Ja sam ti sreća koja te čeka…
Zovem te, mislim da ne čuješ
Od vetra I reke što protiče
Ali ti se lagano okrećeš i
Čitam ti misli sa usana.
Ime ti je sreca, ljubavi
Šapućeš kroz vrbove grane
I tvoj dlan obraz mi miluje
Kroz ove I buduće dane
Čekas me da dodjem I ja
Da šetamo poljem zlatnim
Pod mirisom trave I reka
Obasjani mirom unutarnjim.
СНЕЖАНИ – Томислав Милетић
Ако ти кажу да сам умро,
Не плачи драга, не пуштај тугу.
Не, нисам умро, само сам отишо
Да са небеса донесем дугу.
Да ти још лепше опевам лице
у косу улијем дугине боје,
Осветлим усне што вечно љубим,
Овековечим очи твоје.
А кад вечерас пси залају,
И чујеш режање одвратна гласа,
Отвори прозор и викни: Чибе!
Ко увек брани ме од бесних паса.
© Томислав Милетић
ЖЕЉА – Тамара Бабић
Буди се пролеће,
у мени дашак
једне нове Среће.
Преко шарених крила
дошла,
једну нову жељу
свила,
дала ми јаку вољу,
јачу од било којих сила.
Желим те руке
и њихов стисак
јачи од буке,
кад на прагу покуца мрак,
додир да ублажи страх.
Очи боје црног вина
шириле су мир,
док се на врату сливала њихова близина,
поглед дубок као вир,
таласао се преко бескрајних долина.
© Тамара Бабић
