Добродошли!
ušao je lekar i izašao ušao je drugi a bog zna koji za njima i fiktivni pa nepostojeći pružio mu pogled ili saučešće sneg je padao i nebo, i nebo a on razmišljao je o filozofiji vetar, onaj tako jak, nije hteo zaustaviti vreme stiglo mu je nevreme tačno oko ponoći ha! to nije analizirao … Настави са читањем “Neosenzacionalizam — Marina Adamović”
ušao je lekar i izašao
ušao je drugi a bog zna koji
za njima i fiktivni
pa nepostojeći
pružio mu pogled ili saučešće
sneg je padao
i nebo, i nebo
a on
razmišljao je o filozofiji
vetar, onaj tako jak, nije hteo zaustaviti vreme
stiglo mu je nevreme tačno oko ponoći
ha! to nije analizirao
to nije očekivao
diplome i nagrade
za neosenzacionalizam
kopije su biografije
spuštene u
laku ilovaču
ili lomaču –
eadem omnia
a- ja -a – ja -jaaa
kamin(n)gs
– Države bez granica su kao ovce bez čobanica. – Marks se “pokodlačio” i u jednu Uniju “uskočio”. – Direktna demokratija se malo “znoji”, ali se “političarske diktature” ne boji! Živko Begović
– Države bez granica su kao ovce bez čobanica.
– Marks se “pokodlačio” i u jednu Uniju “uskočio”.
– Direktna demokratija se malo “znoji”, ali se
“političarske diktature” ne boji!
Živko Begović
Kada strasti lome i struje, nemir telom samo se čuje gasi se svaki napor volje da se savlada površnost laka duša u vlasništvu je mraka koji na kraju jedino je izvestan sebe više nisi svestan ali budi hrabar bori se još jače mada dete u tebi plače ipak još uvek može da sanja i voli … Настави са читањем “Slutnja- Aleksandar Jakšić”
Kada strasti lome i struje,
nemir telom samo se čuje
gasi se svaki napor volje
da se savlada površnost laka
duša u vlasništvu je mraka
koji na kraju jedino je izvestan
sebe više nisi svestan
ali budi hrabar bori se još jače
mada dete u tebi plače
ipak još uvek može da sanja i voli
navika život ti kroji
ne dozvoli da vera u srcu ti se ugasi
briga oči ti kvasi
znači da si živ da ipak osećaš
nečem većem od sebe se klanjaš
staklenim koracima put nastavljaš
sve što imaš na jedan broj stavljaš
jer jednina je u svemu
sve sadrži iako je prosta
iza nekih ljudi ništa baš ne osta
za šta možeš da se uhvatiš
ako ikad poželiš da se vratiš
to je opomena i znak što ti treba
ispisan za tebe na krilima neba.
NE, TO NISAM JA…. Godine prodjoše kao brza reka, u čekanju nada me prati poput seni, kada li će neko ovu dugu kosu, s’ ljubavlju da mrsi osećajnoj ženi!? Samoća me iskreno još drži za ruku, već lako naslutim neiskrene reči, bore oko očiju, strah ne poznaju, i glumca bez stila, prebrzo odaju! Koliko dobijaš … Настави са читањем “NE, TO NISAM JA…. – Miladinović Sandra”
NE, TO NISAM JA….
Godine prodjoše kao brza reka,
u čekanju nada me prati poput seni,
kada li će neko ovu dugu kosu,
s’ ljubavlju da mrsi osećajnoj ženi!?
Samoća me iskreno još drži za ruku,
već lako naslutim neiskrene reči,
bore oko očiju, strah ne poznaju,
i glumca bez stila, prebrzo odaju!
Koliko dobijaš i ako pristaneš,
na čekanje, suze, neiskrenost lenju?
Koliko ostavljaš svojoj duši mira,
posle bura kad osetiš kao vatra želju?!
Talas iza talasa, povrh njega školjke,
a, duša bi htela bisere do neba,
osećanja jača su od svih želja tela,
a, jedno sa drugim da se sklopi treba!
Da, život prolazi, a kockaš se smelo,
i baš nisi svestan da to davno jesi,
ali, gde je drhtaj, ono vlažno čelo,
i dlan što se sklopi kad more pobesni!?
Koliko dobijaš što ledena santa…
postaješ lagano i već ne znaš broja,
ni mesta susreta, ni strasnih dodira,
i usred vodvilja sruši se i Troja!?
NE, TO NISAM JA……!!!!
© Miladinović Sandra
NAVEK SREĆNA Znam ostaću sama jer ne pristajem na laži, jer neću trule kompromise, ja samo pravu ljubav tražim, i voleću kao vetar u proleće! Otvorenih očiju sve mi je jasno, Bog čuje moje korake, a, ovo što u grudima nosim, pleniće kao nebo oblake! Prosuću stazom kojom hodim, latice crvenih mirisnih ruža, pevaću ciganske … Настави са читањем “NAVEK SREĆNA – Miladinović Sandra”
NAVEK SREĆNA
Znam ostaću sama jer ne pristajem na laži,
jer neću trule kompromise,
ja samo pravu ljubav tražim,
i voleću kao vetar u proleće!
Otvorenih očiju sve mi je jasno,
Bog čuje moje korake,
a, ovo što u grudima nosim,
pleniće kao nebo oblake!
Prosuću stazom kojom hodim,
latice crvenih mirisnih ruža,
pevaću ciganske pesme o ljubavi,
i navodiću igrom duše na čuda!
Uz zvuk violine ili gitare,
rane ću teške zaceljivati,
a, kada konačno jutro osvane,
ljubav će se ulicama veseliti!
(c) Miladinović Sandra
узалуд сте сумњали
узалуд сте сумњали
дан што настаје тихо осмотри дан што настаје да пјева к’о твоја звијезда што пјева и с нулте тачке покреће питање воље питање страсти питање стварног сазвежђа сапета у стих цвасти на рубу сопственог сјемена расту тихо да пјевају к’о твоја звијезда што пјева и с млина точак ствари покреће у окретања мисли мљевења ријечи … Настави са читањем “Дан”
дан што настаје тихо
осмотри дан
што настаје да пјева
к’о твоја звијезда што пјева
и с нулте тачке покреће
питање воље
питање страсти
питање стварног
сазвежђа сапета у стих
цвасти на рубу сопственог сјемена
расту тихо
да пјевају
к’о твоја звијезда што пјева
и с млина точак ствари покреће
у окретања мисли
мљевења ријечи
у жрвњу реченог
и облак свег знања што о концу неба виси
осмотри разливено у плавом што се мрешка
“био сам овдје и прије твог настанка
и прије твог дана што к’о звијезда пјева
и прије тачке саживјеле
с питањем воље
питањем страсти
питањем стварног”
ко облаком тим бива к’о стијена
да пјева
“ово сам ја моја стијена и литица
ово сам ја мој рат и мир
ово сам ја мој крст и птица”
мисли су као кожа најситнијом пором упијена ћутња и чуђење над ексцентричним круговима археолошким слојевима дисања носе сопствене опекотине и ожиљке знамење времените покривености што у зноју лица свог хтјела би да дише на шкрге
мисли су као кожа
најситнијом пором упијена ћутња
и чуђење над ексцентричним круговима
археолошким слојевима дисања
носе сопствене опекотине и ожиљке
знамење времените покривености
што у зноју лица свог
хтјела би да дише на шкрге
ПОЕЗИЈА ПРОЛЕЋА Живот се рађа и пупи радост, бајка настаје ниоткуда, и сан давно записан надом, постаје стварност – изнова чуда! Река жубори, а јавор шуми, јелен лагано промаља рог, све као да први пут буја и расте, и ноћ постаје дража због тог! Кајсија процвала, а вредне пчеле.. око ње брује баш весело! Ласте … Настави са читањем “ПОЕЗИЈА ПРОЛЕЋА – Миладиновић Сандра”
ПОЕЗИЈА ПРОЛЕЋА
Живот се рађа и пупи радост,
бајка настаје ниоткуда,
и сан давно записан надом,
постаје стварност – изнова чуда!
Река жубори, а јавор шуми,
јелен лагано промаља рог,
све као да први пут буја и расте,
и ноћ постаје дража због тог!
Кајсија процвала, а вредне пчеле..
око ње брује баш весело!
Ласте с’ поправком журе смело,
пролеће баш јури кроз моје село!
Јутарња роса, дах што снажи,
небо све чешће, магично, чулно,
па и која кап кише када се промоли,
ко’ да се слива, само вино рујно!
Једном сам себи обећала,
први дан пролећа увек ћу славити,
бело ћу обући и косу пустити,
тако ми душа неће старити!!!!
Живот се рађа и пупи радост,
прелив крај језера се пенуша,
дугонога девојчица ми приђе лагано,
слатка ко’ анђео, та невина душа!
Откуд се створи и чија ли је…?
Нисам успела ни да је питам…
у косу ми је љубичице уплела,
и нестала, као прах звезда ситан!
Граја на пољу, тако на брегу,
и нове бразде само ничу,
земља као да невино руке шири,
за још једну незаборавну причу!
Старица на путу испуцалих руку,
прошлост јој читам на старом челу,
из очију чистота што ретко се среће,
и у том погледу видим поезију!
© Миладиновић Сандра