Његове сапи није знао камен
Јахали без узда без улара седла
Да до нас дојаше његов блиједи пламен
Дан је био – мајко- јахали смо Сунце
Оно чије зраке још не знају тмине
У пустињи небеској били смо тек звијезде
За галопом траг и облак прашине
И земља била – мајко- јахали смо горе
Проклињали дан када нас је родила
Под копитама ритам шапата сред збора
О зори што нас је хоризонту водила
И вода била –мајко- јахали смо море
Ко талас нам се дизали к небесима ати
И у свакој капи со земље од зноја
Јахала сред трена јахала без сати
© Мирослава Одаловић