Месец: јануар 2013.
Ljubav prestaje da diše
Sreća na prozoru njiše, Dan nosi misli tužne, Sjaj meseca u oči suzne, Tihe noći u krilu duše. Vreme sreću briše, Misli ka tebi lete, Slažem sete, Ljubav prestaje da diše. Gore mi moći, U čarobnoj samoći, Ostah sam, osta san. Životna tama, Vreme ostaje za nama, Tužna slika i jedan ram. … Настави са читањем “Ljubav prestaje da diše”
Sreća na prozoru njiše,
Dan nosi misli tužne,
Sjaj meseca u oči suzne,
Tihe noći u krilu duše.
Vreme sreću briše,
Misli ka tebi lete,
Slažem sete,
Ljubav prestaje da diše.
Gore mi moći,
U čarobnoj samoći,
Ostah sam, osta san.
Životna tama,
Vreme ostaje za nama,
Tužna slika i jedan ram.
MARIJA – Miladinovic Sandra
MARIJA Osecam bol u grudima i dusa se para, zima slika po prozoru i bas ima dara, s’ njome bih odlutala da mogu do svakog jutra, nasmejala Mariju sto place od danas do sutra! Ne, nisi ti kriva duso sto kao san postojis, sto mi osmeh i suze mamis, a krijem ih, da ih ne … Настави са читањем “MARIJA – Miladinovic Sandra”
MARIJA
Osecam bol u grudima i dusa se para,
zima slika po prozoru i bas ima dara,
s’ njome bih odlutala da mogu do svakog jutra,
nasmejala Mariju sto place od danas do sutra!
Ne, nisi ti kriva duso sto kao san postojis,
sto mi osmeh i suze mamis, a krijem ih, da ih ne brojis…
U narucju dok milujem te, nema srecnije zene,
uvojke dok ti cesljam i pletem, znam da su sene!!!
Te oci krupne, nevine i bele ruke nezne…
Ne, nisi ti kriva dete, to zivot mreze plete!
I dok klecim u svetinji zahvalna Bogu na snazi,
dok se molim za snagu i zdravlje, da vas oboje pazi…
Dok se setam i trcim u ruci mi topla ruka,
a, prate me koraci tvoji, osmeh i zvonki glas,
s’ nama ces uvek biti, golubica ciji glas
odzvanja na javi i u snu,
i mozda cu te prepoznati u nekom potomku!
Volim te….
Marija….da li si tu?!
© Miladinovic Sandra
ПЕСМЕ НЕДЕЉЕ – ЈАНУАР 2013.
Песме недеље – ЈАНУАР 2013. – Бира Љубодраг Обрадовић SAD ĆU DA BUDEM ŽENA Sad ću da okupam tijelo u pjeni udahnem sve bijele mirise vode isperem povšine pustinjskih plima utrljam ulja mirišljava u kožu sada ću da budem žena Sad ću uzet halju crvenu za tango onu što uvijek drhti dok pjeva kružeći oko … Настави са читањем “ПЕСМЕ НЕДЕЉЕ – ЈАНУАР 2013.”
Песме недеље – ЈАНУАР 2013. – Бира Љубодраг Обрадовић
SAD ĆU DA BUDEM ŽENA
Sad ću da okupam tijelo u pjeni
udahnem sve bijele mirise vode
isperem povšine pustinjskih plima
utrljam ulja mirišljava u kožu
sada ću da budem žena
Sad ću uzet halju crvenu za tango
onu što uvijek drhti dok pjeva
kružeći oko butina mojih
krhke porube kada joj dotaknem
i kad je preklopim kao pismo
sada ću da budem žena
Sada ću da stavim mali srebrn prsten
sa mandalom savršenom što joj prevojima teče
i rasplesane naušnice što ljuljaju se na ušima
praveći predivan bubamarin zvuk
sad ću stavit narukvicu lagano oko zgloba
sada ću da budem žena
Sad ću sebi pažljivo nacrtati oči
svaku liniju u sjenu crne magle iz pogleda
bojom usne crveno da kažu nerečeno
sada ću da ga čekam
sada ću da budem žena
© Miroslava Odalović
MOJE RUŽE
Moje su ruže procvale,
Mirisne, divne i mile,
i moja ruka ubrala ih,
a kaznu nisu zaslužile!
Ne pomoze im ni trn sto ih brani,
ko strazar trvrdjavu,
njihove latice od matice,
sok od izvora, prekinuh ko zlatnu nit!
To je kao za njivu poplava,
za nebo zvezda padalica!
Sada na stolu mirišu još koji dan!
Moje su ruže procvale,
dug život im beše san !!!
© Miladinovic Sandra
Vreme postojanja
U noći praska i bljeska,
novog dana, početka
trajanja, postoji iz prošlosti
jedan tok, kojim putujemo.
Svojom voljom, a nevoljom
nošeni olujom, protiv sebe
nemamo puta izbora, do jedino
sjaj zvezde ako nas dotakne.
Obgrli i podari danima budućim,
jutrima u kojima se budimo i postojimo.
Od prvog plača i udaha do traga koji ostaje
u slici sećanja i liku iz lika nastalog imena,
senke nevidljive, prisutne u godinama…
Koliko od nas ima, u onima koji traju, posle…
© Branka Zeng
Kako su skupoceni dani kad im se noći suprostavljaju
Kako su skupoceni dani kad im se noći suprostavljaju?
Ako su večni, ja im nepodnošljivo verujem…
Čak i proleće, ako malo duže potraje
Ne bi moglo da svedoči, o prijatelju, o ljudskoj čežnji.
© Mohammed bin Rashid Al MaktoumПревод: Елеонора Лутхандер
TIŠINA – Miladinović Sandra
TIŠINA Ja zaljubljena u tišinu hodam sama a, pustinja života me zove i baš se nada, da ću i večeras izaći lepša nego ikada u svili i zlatu, spolja nema i tako hladna! A, niko ne zna da nije tako i …. Da ja potajno sanjam duboke šume, divljine daleke možda nedirnute, horde vukova, jelene … Настави са читањем “TIŠINA – Miladinović Sandra”
TIŠINA
Ja zaljubljena u tišinu hodam sama
a, pustinja života me zove i baš se nada,
da ću i večeras izaći lepša nego ikada
u svili i zlatu, spolja nema i tako hladna!
A, niko ne zna da nije tako i ….
Da ja potajno sanjam duboke šume,
divljine daleke možda nedirnute,
horde vukova, jelene i slavuje,
tlo što budi krv ko izvorište reke!!!
Staze sto me mame dok koračam snena,
šiblje i borovi, javori i stari hrastovi,
šume mi pesmu već davno zaboravljenu,
o vučici jednoj što hrabri nežnu ženu!
Te oči što znaju put opstanka,
ožiljak na desnoj nozi i dlaka mekana i gusta,
mladunci se kraj nje kreću bezbrižno,
gomilaju se, prevrću i komešaju razigrani,
a, nas dve kao vekovima jedno,
vraćamo prirodi mesto na tron, neka slavi!
O, kada bi mi samo verovali!!!
© Miladinović Sandra
У љубави цветамо
Руку под руку, ноћу шетамо, усне на усну, у љубави цветамо. Кап по кап, киша пада, добар је дан, за љубав нашу. Суза уз сузу, као кад плачемо, успели смо овде, срећу да нађемо.
Руку под руку,
ноћу шетамо,
усне на усну,
у љубави цветамо.
Кап по кап,
киша пада,
добар је дан,
за љубав нашу.
Суза уз сузу,
као кад плачемо,
успели смо овде,
срећу да нађемо.
Igraj Saloma!
Uvijaj telo što bledo blista, na mesečini purpurom obasjan sjaj, lobanji truloj i punoj glista, vuku te usne, prokleti raj. Igraj pod velom što smelo pleše, pod krunom tmurnom caru tvog doma, željom što srca crvljiva teše sve učinjene kobi. Igraj Saloma! I šakom lepom, kud` svila teče, paukovu mrežu istkaj dostojnu guja. … Настави са читањем “Igraj Saloma!”
Uvijaj telo što bledo blista,
na mesečini purpurom obasjan sjaj,
lobanji truloj i punoj glista,
vuku te usne, prokleti raj.
Igraj pod velom što smelo pleše,
pod krunom tmurnom caru tvog doma,
željom što srca crvljiva teše
sve učinjene kobi. Igraj Saloma!
I šakom lepom, kud` svila teče,
paukovu mrežu istkaj dostojnu guja.
Devojko, budi spremna da ovo tamno veče,
označiš pečatom svojim, mladošću koja buja.
Igraj, igraj Saloma!
Odbijanje dostojno ljubavi nije,
onog što nesvestan duševnog sloma,
zenice tvoje đavolske krije.
Srcem kud` strah i zanos teku,
okrutnom klicom carskoga doma,
da glavu božjeg proroka seku
zahvaljujući tebi. Igraj Saloma!
Ana Magda
Pevaj! – Ana Magda
PEVAJ Molim te pevaj, ptico, pred zoru što me slama, gde čitav svet se smerno iz tmurnog počinka budi, mi smo prognani davno, pod nama je žrtvena jama, i kažu da nismo više vredni ko drugi ljudi. A vrednost, ta mera stara, što vagu života ljulja, nikome nije znana po svetlom nebeskom sudu, i svi … Настави са читањем “Pevaj! – Ana Magda”
PEVAJ
Molim te pevaj, ptico, pred zoru što me slama,
gde čitav svet se smerno iz tmurnog počinka budi,
mi smo prognani davno, pod nama je žrtvena jama,
i kažu da nismo više vredni ko drugi ljudi.
A vrednost, ta mera stara, što vagu života ljulja,
nikome nije znana po svetlom nebeskom sudu,
i svi se činimo samo k`o pomahnitala rulja,
što naopačke ganja već osuđenoga Judu.
I nismo više ništa! Ponor je ime stekao,
po natrpanom ljudstvu što stalno u njega pada
u samilosju božjem, a jednom je pesnik rekao
da smo junačkoga roda u ovoj dolini jada.
Pevaj, prognana ptico! Život još mirno teče
u ovom belom gradu gde nas beznađe guta.
I nismo više ljudi. Vekovi slave kleče,
u prašini pred ničim na krvavom temelju puta.
(C) Ana Magda
ВЕЧЕ…
Иза облака, међу звезде ја бих пошо драга стобом тамо где се снови гнезде и не постоји задње збогом Ту на росу ја бих лего да крај тебе зору кудим што те буди тако рано док те ја у сну љубим У поход би жељан крено међу твоје груди бајне да се међњим ја изгубим … Настави са читањем “ВЕЧЕ…”
Иза облака, међу звезде
ја бих пошо драга стобом
тамо где се снови гнезде
и не постоји задње збогом
Ту на росу ја бих лего
да крај тебе зору кудим
што те буди тако рано
док те ја у сну љубим
У поход би жељан крено
међу твоје груди бајне
да се међњим ја изгубим
док шапћу ми слатке тајне
А кад сунце дан опече
испод блузе ћу се скрити
да дочекам ново вече
па ти усне опет пити…..
Братислав Богдановић
ZAGRLJAJ – Miladinovic Sandra
ZAGRLJAJ Moja tuga ne zna ni ulicu ni broj, pa cesto zaluta kad joj se posreci, ali, kada je vidim na licu tvom, od straha prebledim, izgubim dah, i cujem srce da strasno bije, tik –tak! Taj trenutak strepnje je bol bez premca, koji se siri ko reka kada izliva iz korita, i telo gubi … Настави са читањем “ZAGRLJAJ – Miladinovic Sandra”
ZAGRLJAJ
Moja tuga ne zna ni ulicu ni broj,
pa cesto zaluta kad joj se posreci,
ali, kada je vidim na licu tvom,
od straha prebledim, izgubim dah,
i cujem srce da strasno bije, tik –tak!
Taj trenutak strepnje je bol bez premca,
koji se siri ko reka kada izliva iz korita,
i telo gubi oslonac, razum popusta,
toliko polja iza sebe, a ne umem da krocim,
ostajem bez reci, misao da izustim ni da srocim!
Moja tuga ne zna ni ulicu ni broj,
ali, kada je vidim na licu tvom,
od straha prebledim, izgubim dah,
a, dovoljan je samo tvoj zagrljaj za njen krah!
© Miladinovic Sandra