Дан: 11. јануар 2013.

Овог ће доба многа звања питати за нас…
Ко оставља и ко је сретан,
уз трубу, пуштаће свој глас
да трулу ноћ (белим) сребром прекрије…

А ја о теби мислим… Обично…
Среће нема и тешко је
да уз пусто бдење, ноћно,
стоји љубав да је негује… 

Знам… Многи ће по месту већати
и неће бити неке промене…
Дал ћеш некад, бар на кратко,
крај старног пута застати?
Дал ћеш некад доћи по мене?

На том путу ти би сретала
сличне главе, незреле…
Некад би и сметала
женама што су, одавно још, назад хтеле…

Знам… Ти се мене нећеш сећати.
Могли су и слаби без мене…
Зато, ко дуњу последњу
што се (с душом) у рат прати,
сву ти своју снагу остављам…

Хтедох само да те видим,
да се сложе силне боје.
Да не знамо да тај прелаз није сликан за нас двоје.
Хтедох само да многима целу своју веру срочим,
и сачувам браон очи…
Да на свету, тако рањен, ништа лепо не пронађем,
да ни за шта не знам слађе…

Хтедох да не дам да гледаш
низ улицу, док њом војска иде,
(с краја јула) да би слабо чула
муку нашег народа…
Хтедох да нигде не стигнем,
да се не вратим (у Ниш) никад више,
ни кад Наталија спава (кад је Свети Сава)
да је будим раније,
да чека своје ђаке…

Тек би тада, да те видим, само моја жеља била.
Постала би зимски вранац, Цариградом пројурила…
Хтедох само да многима целу своју веру срочим,
и сачувам браон очи…
Да на свету, тако рањен, ништа лепо не пронађем,
да ни за шта не знам слађе…

Хтедох, у овом времену знања,
мало слатког, финог мировања
јер ко да, на све стране,
сва та знања бране да сретам своје драгане;
да једно лице примачем
док, на том лицу, благи осмех ниче,
и да Наталија стане (да је такву кријем)
међ палилулске забране (и често такву имам)…

Наслоњена на зид, погледа к Богу (у вис)
или сањаш ил те мука гања?
(Наслоњену на зид)…
Стоји и бицикла крај реда од цигала,
и ти тако… Верујем, није лако
сад, док размишљаш:
Љубав ме друга,
ипак, највише волела.
Ни једна друга,
у пуном јеку невоља,
не би препливала реку због мене,
на самом почетку године.
Године после пегавца
кренула на пу, без правца…